Karikatura

„U redu, drago mi je da je devojčica. I nadam se da će biti glupa – to je najbolje što devojčica može da bude na ovom svetu, prelepa mala glupača”. Ove reči Dejzi iz Skot Ficdžeraldovog Velikog Getsbija, već decenijama su glavni literarni opis položaja i sudbine žene pre pojave feminizma.

Danas, međutim, posle sto i više godina života u feminizmu, stvari izgledaju radikalno drugačije.

Ni feminizam više nije ono što je nekada bio. Svet se izokrenuo naglavačke.

Pokret nastao iz vekovne potrebe žena da se emancipuju i da se oslobode podređenog položaja u društvu – danas se pretvorio u svoju dramatičnu suprotnost. Feminizam danas, u stvari, negira ženu.

U prvom istorijskom talasu žene su htele da budu jednake s muškarcima. U drugom talasu lebdela je poruka „ne trebaju nam muškarci”. U trećem talasu svet se, manje-više u čudu, suočio sa usklikom „mi smo (manje-više) muškarci”. Ali, najnoviji talas doneo je zapanjujuću novu poruku –„mi smo žene” – koju urlaju muškarci koji se izjašnjavaju kao žene i koji hladnokrvno pobeđuju na sportskim takmičenjima, na izborima za mis, na kastinzima za modne revije i editorijale, i koji sede čak i na visokim političkim pozicijama.

Paradoks ove situacije, sto i kusur godina kasnije, leži u iznenadnom ludilu – da u svetu izvrnutih značenja odjednom svi hoće da budu žene.

Biti žena, to danas znači staviti periku i jaku šminku, popeti se na štikletine, ugraditi silikone, i redovno brijati bradu. Biti žena danas znači reći – ja sam žena! Biti žena danas znači proglasiti fašistom svakoga ko se zagleda u tvoje brkove, ili ko se nasmeje na ideju da muškarac može da postane majka. Biti žena danas znači – biti karikatura žene. A karikatura žene ismeva prave žene koje su sada, više nego ikada u istoriji čovečanstva, ponižene, pobeđene i skrajnute.

Dirigovani mas-mediji indoktriniraju svet novim agresivnim ludilom o tome kako je priroda stvar ljudske kreacije, i kako je ono kako se identifikujemo moćnije i istinitije od onoga što jesmo. Drugim rečima, kolektivna šiza, sprovodi se jezikom. Novim definicijama. Identifikacijom. Idejom da svet mora da prihvati moj opis sebe – inače ću da budem uvređen. A vrli novi svet ne želi da njegove Nove žene i Novi muškarci budu uvređeni.

Vrli novi svet sebe identifikuje kao najbolji od svih svetova, i ko u to ne veruje, bolje da ga nema.

Teško je oteti se apokaliptičnom ustisku da u ovim globalnim orgijama, Veliki brat želi da čovečanstvo, presamićeno i bačeno na kolena, postane krotka gomila malih budala.