zdravi-i-lepi
Kako sprečiti nastanak karcinoma štitaste žlezde - To sam ja
Pregled doktora štitatste žlezde

Kako sprečiti nastanak karcinoma štitaste žlezde

U Srbiji, kao i u većini zemalja sveta, beleži se porast incidencije karcinoma štitaste žlezde, a stope mortaliteta su stabilne ili opadajuće

Štitasta (tiroidna) žlezda je jedna od najvećih endokrinih žlezda u ljudskom organizmu. Njena težina kod odraslog čoveka je od 10 do 30 g. Zauzima centralni položaj u viscelarnom prostoru vrata.

Hormoni štitaste žlezde su tiroksin (T4) i trijodtironin (T3). Oni održavaju optimalni nivo metabolizma koji je neophodan za normalnu funkciju ćelija i tkiva. Posredstvom tireostimulišućeg hormona (TSH) ostvaruje se kontrola lučenja hormona (T3 i T4). Parafolikularne ćelije štitaste žlezde sintetišu kalcitonin, peptidni hormon koji učestvuje u regulaciji koncentracije jona kalcijuma u plazmi.

Klinička manifestacija raka štitaste žlezde je najčešće u vidu solitarnog tiroidnog nodusa. Iako su tiroidni nodusi česti, maligni tumori štitaste žlezde su retki. U 2020. godini, u svetu je rak štitaste žlezde, na osnovu broja novoobolelih, peti vodeći uzrok obolevanja kod žena (iza raka dojke, kolorektuma, pluća i grlića materice), a 16. kod muškaraca (iza raka pluća, prostate, kolorektuma, želuca, jetre, mokraćne bešike, jednjaka, Nehočkinovog limfoma, bubrega, leukemije, usne duplje, pankreasa, melonoma kože, mozga i centralnog nervnog sistema i larinksa).

Svakodnevno sprovođenje fizičke aktivnosti, adekvatna ishrana (uključujući korišćenje jodirane soli), održavanje idealne telesne težine, izbegavanje nepotrebnih zračenja, redukovanje stresa i obezbeđivanje dovoljno odmora i sna su ključni u prevenciji

U svetu je, prema podacima GLOBOCAN-a, 2012. godine od raka štitaste žlezde obolelo 298.102 osobe i umrlo 39.771 osoba, a 2020. godine obolelo je 586.202 osobe i umrlo 43.646 osoba.

Žene su, u odnosu na muškarce, 2020. godine, na globalnom nivou imale 3 puta veću standardizovanu stopu incidencije za rak štitaste žlezde (10,1 na 100.000 za žene i 3,1 na 100.000 za muškarce), a 1,7 puta veću standardizovanu stopu mortaliteta (0,5 na 100.000 i 0,3 na 100.000).

U Srbiji, kao i u većini zemalja sveta, beleži se porast incidencije karcinoma štitaste žlezde, a stope mortaliteta su stabilne ili opadajuće. Neki eksperti smatraju da je porast broja novoobolelih rezultat boljeg dijagnostikovanja karcinoma štitaste žlezde upotrebom ultrazvuka, doplera, imidžing tehnika, kao što su CT, MRI ili PET skener.

Drugi smatraju da je prisutan i stvaran porast novoobolelih zbog promena u načinu života i veće izloženosti potencijalnim štetnim noksama.

Dovoljne količine joda unose se u organizam zahvaljujući jodiranju soli, ali i određene namirnice su bogate jodom (ribe, morske alge, riblje ulje)

Podela malignih tumora štitaste žlezde

Preko 90 odsto obolelih od karcinoma štitaste žlezde čine dobro diferentovani karcinomi, kao što su papilarni (najčešći tip, ali sa povoljnom prognozom), folikularni (ređi, ali agresivniji od papilarnog) i oksifilni karcinom (karcinom oksifilnih ćelija). Oni se 3–4 puta češće javljaju kod žena nego kod muškaraca.

Najveća razlika u učestalosti javljanja karcinoma po polovima je u reproduktivnom periodu (tada više obolevaju žene), a gubi se pre puberteta i posle perioda menopauze. Retko se javljaju kod dece i adolescenata, a ako se i jave, u pitanju je familijarna forma bolesti.

Jedino se anaplastični karcinom (nediferentovani karcinom), jedan od najređih (čini svega 1-2 odsto svih karcinoma štitaste žlezde) i najagresivnijih malignih tumora, javlja kod starijih (prosečna starost oko 65 godina). Prosečno preživljavanje je šest meseci nakon dijagnoze.

Insularni karcinom (slabo diferentovani karcinom) čini od 2 do 6 odsto svih karcinoma štitaste žlezde, veoma je agresivne prirode i obično se javlja u uzrastu od četvrte do osme decenije. Medularni karcinom štitaste žlezde čini 5–10 odsto svih maligniteta štitaste žlezde.

Oko 25 odsto ovih tumora je nasledno, usled mutacije u RET protoonkogenu, sa autozomno dominantnim načinom nasleđivanja. Prosečna starost ljudi sa ovim malignomom je 50 godina.

Zračenje

Jedan od najvažnijih faktora rizika za nastanak dobro diferentovanog karcinoma štitaste žlezde je zračenje, eksterno ili interno. Eksterna izloženost zračenju podrazumeva primenu zračenja u terapijske svrhe, kao kod lečenja benignih (npr. akne, gljivične infekcije vlasišta, uvećani krajnici ili adenomi u prošlosti, pre 1960. godine) i malignih oboljenja (u vidu npr. transkutanog zračenja u predelu vrata i medijastinuma usled Hočkinove bolesti).

Takođe, sve češća je primena medicinskih i stomatoloških dijagnostičkih procedura, što obogaćuje eksternu izloženost zračenju. Iako čine 15 odsto svih radioloških dijagnostičkih procedura u SAD, CT skeneri su odgovorni za više od 50 odsto radijacione doze koju apsorbuje pacijent. Pošto se jedna trećina CT skeniranja sprovodi u regionu glave/vrata, štitasta žlezda je takođe izložena zračenju.

Zračenje iz spoljne sredine može biti posledica primene nuklearnog oružja, npr. primenjena nuklearna bomba u Hirošimi i Nagasakiju 1945. godine, ili havarije u nuklearnim postrojenjima, npr. nuklearna katastrofa u Černobilju 1986. godine.

Interna izloženost podrazumeva npr. unošenje radioizotopa joda za lečenje hipertiroidizma ili kod scintigrafije štitaste žlezde.

Veza između izloženosti zračenju i pojave karcinoma štitaste žlezde dobro je dokumentovana, a dva glavna faktora rizika za razvoj raka štitaste žlezde su veća doza zračenja i mlađi uzrast u kome se desilo izlaganje zračenju. Papilarni karcinom štitaste žlezde je najčešći oblik karcinoma štitaste žlezde koji se dijagnostikuje nakon izlaganja zračenju.

Svakodnevno sprovođenje fizičke aktivnosti, adekvatna ishrana (uključujući korišćenje jodirane soli), održavanje idealne telesne težine, izbegavanje nepotrebnih zračenja, redukovanje stresa i obezbeđivanje dovoljno odmora i sna su ključni u prevenciji

Jod

Za normalno funkcionisanje štitaste žlezde neophodan je jod. U organizmu čoveka nalazi se 20–30 mg joda, a oko 5 mg u štitastoj žlezdi. Dnevne potrebe odraslih osoba za jodom su 200 mikrograma, a trudnica i dojilja 250 mikrograma.

Dovoljne količine joda unose se u organizam zahvaljujući jodiranju soli, ali i određene namirnice su bogate jodom (ribe, morske alge, riblje ulje). Na deficit u unosu joda može da ukaže koncentracija joda u 24-časovnom urinu koja je manja od 100 mikrograma.

Usled nedovoljnog unošenja joda dolazi do nastanka mentalne zaostalosti, kao i endemske gušavosti (endemsko područje gde više od 10 odsto stanovnika ima uvećanu štitastu žlezdu). Smatra se da osobe sa endemskom gušavošću imaju veći rizik od folikularnog i anaplastičnog karcinoma, jer nedostatak joda dovodi do povećanja nivoa TSH, koji vodi hiperplaziji i neoplaziji štitaste žlezde.

Veći rizik od karcinoma imaju, takođe, osobe koje prekomerno unose jod kroz ishranu baziranu na ribi i morskim plodovima (ove namirnice su bogatije jodom).

Jedan od najvažnijih faktora rizika za nastanak dobro diferentovanog karcinoma štitaste žlezde je zračenje, eksterno ili interno

Hašimotov tiroiditis

Karcinom štitaste žlezde se retko javlja među osobama sa Hašimotovim tiroiditisom, ali je rizik veći nego u opštoj populaciji, jer su ovi pacijenti bar jednom u toku života imali hipotiroidozu i granično povišene vrednosti TSH.

Učestalost papilarnog karcinoma štitaste žlezde kod pacijenata sa autoimunim tiroiditisom je povezana sa vrednostima TSH u serumu, ali ne i sa prisustvom antitiroidnih antitela. Kada se ovi pacijenti tretiraju sa levotiroksinom, kako bi se sprečio porast TSH, rizik od karcinoma štitaste žlezde se smanjuje.

Hipotiroidizam i hipertiroidizam

Osobe sa hipotiroidizmom imaju veći rizik za karcinom štitaste žlezde, a osobe sa hipertiroidizmom (npr. osobe sa Grejsovom bolešću) manji, jer je kod njih suprimiran TSH.

Gojaznost i dijabetes

Istraživanje objavljenjo u Journal of the National Cancer Institute je pokazalo da osobe u SAD sa prekomernom težinom (indeks telesne mase: 25,0–29,0 kg/m2) imaju 1,26 puta veći rizik za papilarni karcinom štitaste žlezde, a gojazne (≥30,0 kg/m2) 1,30 puta, u odnosu na normalno uhranjene osobe (BMI: 18,5–24,9 kg/m2).

Takođe, osobe sa prekomernom težinom i gojazne, u odnosu na normalno uhranjene, imaju 2,9 i 5,4 puta veći rizik od velikih (> 4 cm) papilarnih karcinoma štitaste žlezde. Procenjeno je da su prekomerna težina i gojaznost odgovorne za 13,6 odsto papilarnih karcinoma štitaste žlezde, kao i za 57,8 odsto velikih karcinoma.

Metaanaliza, koja je obuhvatila 14 kohortnih i 3 studije slučajeva i kontrola, pokazala je da osobe sa dijabetesom imaju 1,3 puta veći rizik od karcinoma štitaste žlezde.

Veći rizik od familijarne forme karcinoma štitaste žlezde imaju osobe sa većim brojem članova porodice koji su oboleli od istog malignoma

Hormonski, reproduktivni i menstrualni faktori

Neka od istraživanja, mada ne sva, pokazala su da veći rizik od nastanka karcinoma štitaste žlezde imaju osobe sa ranom menarhom, starije prvorotke, osobe sa neurednim menstruacijama, spontanim pobačajima, većim brojem trudnoća, kasnom menopauzom i koje koriste kontraceptive.

Pušenje i konzumiranje alkohola

Rezultati metaanalize, sprovedene 2018. godine, koja je objedinila 17 studija, pokazali su da je izlaganje zračenju odgovorno za 14 odsto nastalih karcinoma štitaste žlezde, gojaznost 13 odsto, a prekomerna težina 10 odsto. Jedino je pušenje imalo protektivan efekat, ali bez statističke značajnosti (-13 odsto).

Nijedna do sada sprovedena studija nije pokazala da je pušenje faktor rizika za nastanak karcinoma štitaste žlezde. Pretpostavlja se da pušenje ima antiestrogeno dejstvo i vodi snižavanju nivoa TSH u krvi.

Poznato je da postoji veza između alkohola i raka štitaste žlezde. Jedno istraživanje je pokazalo da što je veći unos alkohola, manji je rizik od raka štitaste žlezde. U drugoj studiji, pronađeno je veliko smanjenje rizika od raka među onima koji su konzumirali dva ili više pića dnevno u poređenju sa osobama koje nisu konzumirale alkohol.

U odnosu na osobe koje nikada nisu konzumirale alkohol, osobe koje ga konzumiraju više od 31 godinu imaju za 50 odsto manji rizik od karcinoma štitaste žlezde. Istraživanja ukazuju da alkohol ima antiestrogenu ulogu i tendenciju da snižava vrednosti TSH u krvi, što smanjuje rizik za nastanak karcinoma štitaste žlezde.

Nasledni faktori

Veći rizik od familijarne forme karcinoma štitaste žlezde imaju osobe sa većim brojem članova porodice koji su oboleli od istog malignoma.

Dijagnoza

Dijagnostičke procedure u oboljenjima štitaste žlezde podrazumevaju: anamnezu, fizikalni pregled, pregled limfnih žlezda vrata, pregled ultrazvukom, linearnom, visokofrekventnom sondom, aspiracionu biopsiju tankom iglom (da bi se isključila benigna od maligne tiroidne bolesti); kod poremećaja funkcije štitaste žlezde određuju se i koncentracija hormona štitaste žlezde i TSH, a u slučaju tiroiditisa potrebno je odrediti antitela na tiroidnu peroksidazu, tireoglobulin i TSH receptorska antitela.

Povišene vrednosti kalcitonina u krvi ne moraju biti uzrokovane samo postojanjem medularnog karcinoma, već se javljaju i u stanjima: hiperkalcemije, neuroendokrinih tumora, bubrežne insuficijencije, papilarnih i folikularnih karcinoma štitaste žlezde i benigne strume.

Procenjeno je da su prekomerna težina i gojaznost odgovorne za 13,6 odsto papilarnih karcinoma štitaste žlezde, kao i za 57,8 odsto velikih karcinoma

Lečenje

Podrazumeva primarno hirurško lečenje (lobektomija ili totalna tiroidektomija), nakon čega se primenjuje medikamentozno lečenje supresivnim dozama levotiroksina. U određenim slučajevima neophodno je dopunsko lečenje radioaktivnim jodom. Transkutana zračna terapija obično se primenjuje kod uznapredovale bolesti. Od vrste karcinoma zavisiće izbor metoda za lečenje, kao i prognoza toka bolesti.

Prevencija

Najvažnija preventivna mera za eliminisanje poremećaja uzrokovanih deficitom joda je jodiranje soli, ulja, mleka, hleba i/ili vode. Primena jodirane soli predstavlja najbolju preventivnu meru, jer se može koristiti kontinuirano tokom čitave godine i to u celokupnoj populaciji.

Promena životnih navika, odnosno svakodnevno sprovođenje fizičke aktivnosti, adekvatna ishrana (uključujući korišćenje jodirane soli), održavanje idealne telesne težine, redukovanje stresa i obezbeđivanje dovoljno odmora i sna, ključna je u prevenciji svakog oboljenja, pa tako i malignih.

Izbegavanje korišćenja zračenja za lečenje manje ozbiljnih bolesti. Rendgenski snimci i CT izlažu zračenju i decu, ali u mnogo nižim dozama, pa nije jasno koliko bi mogli povećati rizik od karcinoma štitaste žlezde (ili drugih vrsta raka). Ako postoji rizik, verovatno će biti mali, ali da bi bila bezbedna, deca ne bi trebalo da se podvrgavaju ovim testovima, osim ako su apsolutno neophodni.

Genetski testovi se mogu uraditi kako bi se potražile mutacije gena kod porodičnog medularnog karcinomg štitaste žlezde.