Kako smo se raspričali – morska ćaskanja na istim obalama
Stisnuti na nekoliko susednih obala zbog korone, bebi-bumeri iz regiona minulog leta razmenjivali su sentimentalne uspomene iz mladosti – sa velikim entuzijazmom, bez interneta i pametnih telefona
Zajednički neprijatelj i fizička distanca, u kombinaciji sa vremenskom, učinili su izgleda mogućim da otpočne opušteno ćaskanje bebi-bumererske generacije iz raznih država bivše domovine, pa i okolnih zemalja. Ovog puta, pritisnuti dramatičnim iskustvima svakodnevice, s neočekivanim entuzijazmom oni su razmenjivali informacije, ali i uspomene iz mladosti.
U doba interneta i pametnih telefona u prvi plan su izbile sentimentalne priče iz života u kome su postojali crno-beli televizori, telefoni s brojčanikom, tranzistori, razglednice i uopšte mnogi fenomeni koji su simbol svojevrsne nostalgije za svetom kakav je bio nekada.
Kašikom protiv dvojnika
Povoda za razgovor bilo je mnogo, sa zaštitnih faktora glatko se prelazilo na cene hrane „kod nas” i „kod vas”
Povoda za razgovor bilo je mnogo, od crvenila zbog prekomernog sunčanja do uzaludnog traženja parkinga. Sa zaštitnih faktora glatko se prelazilo na cene hrane „kod nas” i „kod vas”, mesta gde se „ovde” dobro jede. Uspomene iz mlađih dana prepričavale su se kao anegdote, a kad se letovanje približi kraju razmenjivali su se brojevi telefona.
Razumeli smo se lako, možda zbog korone, a možda i zbog toga što smo svi jednom želeli da se dočepamo Londona, makar na pet dana, slušali istu muziku i vodili male ratove sa telefonskim dvojnicima.
Kad je na plaži usporio internet, setili smo se telefona s brojčanikom koji se okreće beskrajno sporo. Telefonski razgovor mogao je da počne u svako doba – samo ako nemamo dvojnika.
Važna stavka u životu bumera bile su telefonske govornice
Taj fenomen, koji dobro pamte mnoge generacije, bio je razlog za cupkanje pored aparata i lupanje kašikom o pod ili zid koje bi telefonskom dvojniku, najčešće u susednom stanu, trebalo da stavi do znanja da treba da spusti slušalicu.
Za one koji nisu verovali budilniku, postojali su telefonski brojevi na kojima se naručivalo buđenje ili pozivalo tačno vreme, što je umelo da rezultira porodičnom prepirkom kad na kraju meseca stigne telefonski račun.
Pored aparata sa brojčanikom, u većini domova nalazila su se dva telefonska imenika – jedan ispisan svojeručno, koji smo listali kada pozivamo prijatelje ili rođake, i „zvaničan”, poput debele knjige, s brojevima telefona firmi, majstora, komunalnih službi i ostalih institucija. Bumeri odlično znaju šta su nekada značile telefonske govornice, koje mlađi danas mogu da vide samo na razglednicama i u filmovima.
Sneg i usred leta
Na izlete se išlo s tranzistorom, umesto onlajn kupovalo se „na recku”, a dim se osećao u avionima, autobusima, i uopšte na svakom mestu na kome bi nekome palo na pamet da zapali cigaretu.
Telefonski dvojnici redovno su „minirali” važne dogovore o haljinama za žurke
Crno-beli televizor bio je prvi pravi prozor u svet između najave i odjave programa, a ako TV uključimo noću, mogli smo da vidimo – sneg. Sasvim različito iskustvo od onog koje imamo danas kada nam je dostupno nekoliko stotina kanala s programima koji traju po 24 sata.
Da li će ova pozitivna osećanja i uspomene koje možemo da podelimo sa osmehom potrajati? Iz iskustva znamo da se to s nama nikada ne zna. Jer, možda ih čak i produbimo, ako se zbog korone sledeće godine ponovo nađemo na istim obalama.