Kako se meri bruto sreća i koliko košta novac

Svako na svetu želi da bude srećan, ali istovremeno, naše predstave o sreći razlikuju se koliko i otisci prstiju.

Zato nam je tako teško da definišemo sreću. A masovna kultura nas samo još više zbunjuje slikama lažne sreće koje nas bombarduju iz medija i sa mreža. „Biti srećan znači biti lep, mlad, slavan i bogat”, poručuju nam sa svih strana.

Holistički pristup

U potrošačkom društvu gde se pojedinci mere bogatstvom, države se mere po privrednoj moći i rastu. Podrazumeva se da je bogatija i moćnija, pa time i srećnija, ona zemlja koja ima veći BDP (bruto društveni proizvod)!

Srećom, osim ovog sistema vrednosti, na svetu postoje i zemlje sa drugačijom kulturnom matricom. Tako su stanovnci i vlada Butana, male zemlje na Himalajima, uvideli da merenje samo finansijske snage zanemaruje mnoge druge, često važnije vrednosti.

U Butanu su se još sedamdesetih godina 20. veka zapitali da li će samo povećavanjem proizvodnje svoje građane učiniti srećnijima.

I shvatili su da neće.

Doneli su strategiju „Sreća: holistički pristup razvoju” i počeli su da mere bruto nacionalnu sreću (GMH – gross national happiness).

Ideje Butana prihvatile su i Ujedinjene nacije. Ustanovljen je i Međunarodni dan sreće, koji se obeležava 20. marta. Doneta je i rezolucija, kojom se potraga za srećom definiše kao osnovni ljudski cilj.

Kako biti srećan kao Finac

Kad je počelo ozbiljno merenje bruto nacionalne sreće, vrlo brzo u prvi plan su izbili Finci. Finska je daleko od siromašne zemlje, ali nije ni među najbogatijima, a ipak je najsrećnija. Jedan od temelja finskog načina života je boravak u prirodi, u šetnji šumama i kraj jezera čija voda je tako čista da može da se pije. (U restorančićima na obali staviće vam na sto bokal jezerske vode i pre nego što bilo šta naručite.)

Finci imaju poverenja u svoju državu, koja brine o deci, obrazovanju, zdravstvu, a još pre desetak godina pravo na internet je proglašeno osnovnim ljudskim pravom, pa je internet za sve besplatan.

Ipak, Finci podsećaju da treba imati jak duh da bi se živelo u zemlji sa tako „demorališućom klimom” kakva je njihova i upravo u tom jakom duhu vide tajnu svoje sreće.

Neko na koga možemo da se oslonimo

Otac psihoanalize Sigmund Frojd izvor sreće video je u zadovoljavanju želja, dok su Jung, kao i Sokrat vekovima pre njega, smatrali da je za sreću neophodno „pogledati u sebe”.

Danas u Danskoj postoji Institut za istraživanje sreće, a njegov direktor Mejk Viking (Meik Wiking) kaže da mnogi faktori utiču na osećanje sreće, od biologije, preko prihoda, do grada u kome živimo: „Ipak, to da li su ljudi srećni ili ne najviše zavisi od toga da li su zadovoljni svojim odnosima s drugim ljudima, da li imaju nekoga na koga mogu da se oslone kad su u problemu, nekoga s kim mogu da podele nade i brige.”

Sreću treba razlikovati i od radosti i od zadovoljstva. Dok je radost uzrokovana pojedinačnim događajem i vezana za trenutak, zadovoljstvo je osećanje zasnovano na čulima. Ni sreća nije trajno stanje, ali je stabilnije, dugotrajnije osećanje koje proizilazi iz zadovoljstva načinom na koji se naš život odvija.

Spoznati dublju vrstu sreće

Dr Kristofer Bojs sa Univerziteta Stirling godinama je proučavao sreću, kombinujući psihologiju i ekonomiju da bi razumeo kako se veliki životni događaji odražavaju na osećaj sreće. Ali posle 15 godina akademske karijere osetio je nezadovoljstvo „načinom na koji se njegov život odvija”.

Bojs je odlučio da sedne na bicikl i krene u potragu za srećom, gde drugo nego u – Butan. Putovanje, o kome je kasnije napisao knjigu, trajalo je 18 meseci. „Jedna je stvar znati šta ljude čini srećnim, a sasvim druga – sam živeti srećan život”, objašnjava dr Bojs.

Kombinujući svoja akademska znanja sa iskustvima stečenim na putu u kraljevinu čija se politika zasniva na sreći njenih građana, Bojs je formulisao neke svoje zaključke o sreći: „Ne radi se o tome da se čovek stalno smeje. Teške emocije su prirodan deo života. U poslednje vreme cenim suze, one donose važno olakšanje. Otvoren sam i za anksioznost kojoj sam sklon, ne skrivam je. Vrsta sreće koju sada vrednujem je dublja – utemeljena na povezivanju, svrsi i nadi.”

Postavljajte i napuštajte ciljeve 

Za postizanje tog dubljeg osećanja sreće, Bojs preporučuje neke korisne tehnike. 

Važno je postavljanje ciljeva, jer oni daju pravac našem svakodnevnom životu. Ali je takođe potpuno pogrešno uverenje da naša sreća zavisi od ostvarenja tih ciljeva.

Kad je na putu u Butan zbog nevremena odučio da odustane od cilja da se popne do vrha Himalaja, napisao je: „Ovo je putovanje na temu sreće, a ne postignuća.”

Teško je biti srećan pod pritiskom visoko postavjenih ciljeva, naročito ako po prirodi nismo kompetitivni. Zato Bojs kaže da ako nismo srećni tokom puta, put nije vredan da na njega krećemo i zaključuje: „Imajte ciljeve, ali budite spremni da ih napustite.” 

Među pričama, za koje Bojs kaže da su neproverene i uglavnom neistinite, a koje truju naše osećanje sreće, najkontroverznija je ona da novac može da kupi sreću. Novac jeste neophodan za bazične potrebe, ali je sve preko toga nevažno u odnosu na zdrave međuljudske odnose, mentalno i fizičko zdravlje i smislen život. „Zato, nemojte da vas priče zavedu”, poručuje Bojs onima koji i dalje veruju u sticanje.

Veličina želja

I zaista, kad se govori o sreći, najviše nesuglasica nastaje upravo oko uloge novca. Jer, statistički gledano, u proseku, bogatije zemlje su srećnije, bogatiji pojedinci su srećniji. Ili, kao što repuje Kanje Vest „Imati novac nije sve, nemati novac jeste sve.” Kad nemaš novca, on je sve o čemu brineš, kad imaš, onda možeš da birneš o drugim stvarima.

U Americi su rađena istraživanja koja su došla do zaključka koliko novca porodica treba da ima da bi bila srećna, sa zaključkom da iznad tog limita (oko 75 000 dolara godišnje) sreća ne raste sa uvećavanjem imetka.

S druge strane, antički filozof Epiktet je rekao da se sreća ne sastoji u tome što imamo veliko bogatstvo, već u tome što imamo malo želja.

Ne treba olako shvatiti ni sarkastične konstatacije tipa: „Ko god da je rekao da se sreća ne može kupiti novcem, nije znao gde da kupuje”, koju je izrekla glumica Bo Derek.

Kakva god da su naša očekivanja u realnom svetu, ne treba zaboraviti opomenu američkog filozofa Ralfa Volda Emersona: „Novac često suviše košta.”