Kako sa mesta suvozača sopstvenog života preuzeti kontrolu volana?

Svako od nas ima potrebu da kontroliše ono što mu se dešava u životu, aktuelno, u planovima, maštanjima. Mašta može svašta, pa je možda tu kontrola, ipak, najmanje moguća.

Trudimo se da držimo korak sa onim što želimo i onim što bismo želeli. Sjajno je ako uz to imamo i neprocenjivu sposobnost dobre procene sopstvenih kapaciteta.

Sigurnost i nesigurnost

Često čujemo, bar ja, kako je neko izgubio kontrolu nad svojim životom. Definicije kontrole su različite i teško da bismo mogli sve da podvedemo pod zajednički imenilac. Ono što je za nekoga kontrola, za drugoga je raspojasanost ili nehaj. Postoje ljudi koji imaju potrebu da kontrolišu i tuđe živote, a ne samo svoj, ili pak oni koji uopšte nemaju potrebu da vode računa o drugim ljudima, a kamoli da kontrolišu.

Potreba za kontrolom može da ima dva izvora: sigurnost i nesigurnost. Ljudi sigurni u sebe, svoje moći, znanje i iskustvo mogu da kontrolišu, jer to je u skladu sa njihovim stavovima. Onda to ni njima, ni onima oko njih, ne bode oči. Međutim, nesigurne ljude karakteriše potreba da sve kontrolišu, od toga koliko im novca ide na šta, koliko im je vremena potrebno za nešto do toga da li su poslali rođendansku čestitku zaboravljenom stricu, ili da li su ugasili svetlo, da se ne troši badava.

Ne mislim tu na one osobe koje imaju malo veću potrebu za kontrolom i kojima to znatno remeti kvalitet života. To je druga priča, i drugi koren. Nije im lako, ali ima leka.

Mnogo toga ne zavisi od nas

Važno je kako se ko oseća u svojoj koži, posebno ako mu stvari ne idu baš od ruke. Ima puno, nažalost, takvih situacija u kojima bismo radije da nismo aktivni učesnici sopstvenih života. Život, ipak, ne bira, koliko god se trudili. Mnogo toga ne zavisi od nas, da ne nabrajam, ali svako će se setiti svega onoga što mu je izmaklo kontroli, uprkos dobroj volji, snazi, veri u sebe, nekad i u druge. Poverenje u druge se stvara, ljudi se ne rađaju s tim.

Znam da mislite da ja, kao i ostali psihoanalitičari, stalno nešto pričam o tome koliko je važan odnos bebe i majke od početka, ali verujte mi da je tako. Nemojte na reč, nisam ja to smislila, iskustvo i brojna istraživanja govore o tome. Dakle, ono što se zove bazično poverenje počinje tada da se razvija. Osetljivo osećanje, lako ga je poljuljati, ali kada se uspostavi daje osobi veliku sigurnost u životu. Ne zavisi od materijalnog stanja roditelja, zemlje u kojoj je dete rođeno, boje kože, vere, nego zavisi od tog prvog i najvažnijeg odnosa na svetu – odnosa majke i novorođene bebe.

Da li se sigurnost vežba?

Sigurno ste nekada čuli ili bili u prilici da i sami doživite veliko razočarenje u nešto ili u nekoga. Ako postoji već pominjana sigurnost u sebe, ovo će nas uznemiriti, razočarati, nagnati na preispitivanje, ali nas neće izmestiti iz osećanja sigurnosti. S druge strane, ovakvi doživljaji i događaji kod onih manje sigurnih u sebe, dovode u pitanje poverenje u druge, totalno preispitivanje odluka, želja, stavova, odnosa i pravi baš dar-mar u životu. Kao da ništa više nije isto i kao da ne postoji način da se nešto vrati ili povrati. Složićete se da ovo nije baš najprijatnije iskustvo, niti osećanje.

Da li se sigurnost stiče ili može da se vežba? Put ka tome vodi preko redefinisanja nekih stavova, prolaženja kroz neka iskustva uz pomoć nekog ko je neutralan, dobronameran, stručan, nenametljiv, od pomoći. Ko su ti ljudi? Ima li ih? Naravno, tu su prijatelji, oni su tu kada nam je teško, jer inače ne bi bili prijatelji. Međutim, njima nedostaju dva kvaliteta: neutralnost i stručnost. Koliko god se trudili, nismo u mogućnosti da sačuvamo potpunu neutralnost kada su naši najbliži u pitanju. Imamo empatiju, poznajemo osobu, jasan nam je problem, želja nam je velika, ali avaj! Ne pomaže. Zbog toga je u ovakvim situacijama bolje potražiti pomoć od onih ljudi koji se zovu psihoterapeuti.

Hrabri idu na psihoterapiju

Nemojte da budete u zabludi, psihoterapija vas neće promeniti, niti može, niti joj je to cilj. Pomoću psihoterapije imaćete bolji uvid u sebe, šta i zbog čega radite i na koji način sudite o sebi i drugima. Izlaz je onda nadohvat ruke. Na psihoterapiju odlaze pre svega hrabri ljudi, tj. oni koji se ne boje susreta sa samim sobom. Nekad je lakše pogledati u oči nekome koga se plašimo ili ga ne volimo, nego pogledati samog sebe. Avantura, rizik, skok udalj ili uvis, pa i skok u hladnu vodu na kraju, jesu izazovi koji vas čekaju.

Na kraju svega toga je činjenica da niste više suvozač u svom životu, nego aktivni vozač koji poznaje životne saobraćajne znakove, zamke, slepe ulice i široke avenije. Dovoljno da se upustite u nalaženje i pronalaženje sebe na način koji će vas učvrstiti i očvrsnuti.