Kako poštovati sebe

Uprkos ubrzanoj svakodnevici i konstantnoj gužvi, čini se da ljudi nikada nisu bili usamljeniji. U eri napredne tehnologije koja sve više uzima maha, sve je manje komunikacije, a sve se češće ističe značaj mentalnog zdravlja.

Da li su samoća i usamljenost isto? Koliko nam samoća može pomoći u građenju sopstvenog integriteta? Da li su mogućnosti koje život pruža sa 30 godina i posle 50. godine iste i kako bi trebalo da se odnosimo prema njima?

Gošća podkasta Moje najbolje godine – To Sam Ja je specijalista medicinske psihologije i psihoterapeut Vesna Kostić, koja je na veoma inspirativan i zanimljiv način pojasnila mnoge procese koji se svakodnevno odigravaju u nama.

Sa voditeljkom Milicom Gacin je razgovarala i o važnosti neuspeha i neodustajanja, o tome šta u stvari čini jedan uspešan dan, koliko je važna empatija prema sebi, ali i o postavljanju i poštovanju granica u porodičnim i prijateljskim odnosima.

Ova epizoda donosi mnoštvo saveta i pozitivnih priča za koje smo sigurni da će vam koristiti u svakodnevnom životu!

PODKAST – Moje Najbolje Godine – To Sam Ja 

Vesna Kostić u epizodi podkasta – Transkript razgovora

Milica Gacin

Dobar dan! Ovo je nova epizoda podkasta Moje najbolje godine – To sam ja i pre nego što počnem razgovor sa mojom današnjom sagovornicom želim da vam zahvalim na poverenju jer iako je naš podkast mlad, nov, vidim da se vrlo lepo razvija. Još jednom hvala na tome. Nastavićemo i nadalje da opravdamo to poverenje koje ste nam ukazali. Danas imam izuzetnu sagovornicu. Njeno ime je Vesna Kostić. Ona je specijalista medicinske psihologije, psihoterapeut i licencirani life coach. Vesna dobar dan!

Vesna Kostić

Dobar dan i vama.

Milica Gacin

Dobro nam došli. I kolumnistkinja portala To sam ja. Moramo i to da dodamo u ove elemente vaše biografije. Morala sam da čitam jer stvarno ima dosta toga i svaka stavka je naravno važno i govori o tome da imam stvarno jednu referentnu osobu preko puta sebe s kojom mogu da razgovaram o onome kako bismo mi to u narodu rekli – što nam leži na duši. Kad se ne osećamo dobro idemo kod psihologa je l’? Da se popravimo.

Vesna Kostić

Između ostalog, da. Da popravimo taj neki problem koji eventualno imamo. 

Milica Gacin

Rekli bi da svi mi imamo neke, hajde da kažem ukratko ili onako najblaže, neke misli koje nas more, ako nemamo i neke probleme i onda ste vi u stvari tu da da nam pomognete da otklonimo to sa čime se svakodnevno suočavamo i što nam dođe teško, bude izazovno i stresno i ne znamo kako da rešimo. Evo ja sam na početku dala uvod i rekla sam da je ovo nešto mlad podkast ali lepo ide i verovatno ste i vi svesni da je stvarno podkast kao forma postao veoma popularan u poslednje vreme i mi smo se pridružili tome. Neko to kritikuje. Ja mislim da je zapravo dobro što je ova forma postala popularna jer po meni sad iz mog ugla svedoči o nekoliko stvari a to je da ljudi imaju potrebu da čuju druge ljude naravno da bi dobili nekakvu vrednost za sebe da bi se potvrdili i saznali nešto novo i tako dalje ali mislim da imaju potrebu da čuju i da na makar taj način eto jednosmerno ili ovom slučaju komuniciraju. Vreme nam je takvo da živimo brzo, mnogo brzo, znate i sami. Nikako da stignemo da se vidimo se prijateljima, rođacima, kolegama sve su neki prioriteti i tu ostane malo parče vremena u toku čak i jedne godine kada možemo da se vidimo sa drugima, a sve ostalo vreme radimo ili smo sami. To nas dovodi do jedne velike teme koja ovako možda se nekome neće učiniti kao ovaj interesantna ali ja mislim da je mnogo važna. Mnogo ljudi se oseća samo. Sada da li je pravi termin usamljenost ili samoća. Evo prostoro nam to razrešite na početku pa da od toga krenemo.

Vesna Kostić

Pa razlikuju se samoća i usamljenost. Usamljenost je osećaj da nemate nikoga, a samoća može biti i svesno izabrana. Znači da ostanete sami sa svojim mislima. Ali kad ste već pomenuli i rekli da to možda i nije interesantno za druge, verujte mi jeste, zato što mi samoću srećemo u svim našim razvojnim fazama na našem životnom kontinuumu od rođenja pa do smrti. Mislim da je to jedan specifičan pojam koji može biti jedno moćno iskustvo ako sami izaberete da budete ne usamljeni, nego sami sa svojim mislima. Šta je tu zapravo osnovna suština svega? Postoje određene grupe ljudi koje zapravo samoću i ne gledaju baš nešto privlačnom. Ima onih koji se užasavaju samoće, a imate i grupu ljudi koji veruju da ako ostanu sami da će se osećati neprijatno. Šta to zapravo znači? Oni ostaju sami u stvari sa svojim mislima, a te misli ustvari dotaknu određeni problem koga oni možda i nisu svesni i onda se na mentalnom nivou javi taj osećaj neprijatnosti. I vrlo često takva grupa ljudi zapravo zaokupi svoj um nekim obavezama, radom, da se ne bi dotakao taj problem povodom čega i postoji taj osećaj neprijatnosti. Samoća kao nešto što se razlikuje od usamljenosti ima jedan specifičan moćan element a to je da, kao što sam rekla početku, a to je da izaberete svesno da ostanete sami sa svojim mislima, vi ćete onda jačati svoje sposobnosti, imaćete više samopouzdanja i moći ćete da rešavate određene probleme na jedan specifičan način. Međutim, danas društvo ima jedan negativan stav prema samoći i to mi se uopšte ne dopada. Zapravo imaju negativnu asocijaciju kada je reč o samoći i ona počinje još od detinjstva. Naši roditelji ili uopšte roditelji vrlo često izdvajaju decu kad deca nešto pogreše. Osame ih i to zapravo biva neki vid kazne i na taj način oni šalju poruku svojoj deci da je samoća neka vrsta kazne. Ona traje kratkotrajno ali je vrlo neprijatna i moramo je razlikovati od ekstremne samoće koja ide uz reč samica. Znači to su neke stvari koje može jako mnogo da utiče na naše zdravlje zapravo na zdravlje onoga ko se nalazi u samici. Prema tome, samoća zahteva nešto što mi psihološki zovemo “naučimo da tolerišemo tišinu.” Šta to znači? To znači da mogu i da se nadovežem na ono što ste rekli da ubrzano živimo – znači buka, galama, užurbanost svuda oko nas i to  je jedan veliki izazov zapravo da mi ostanemo sami i da naučimo da tolerišemo tišinu. Nije to jednostavno zato što pustoji jako mnogo digitalnih veza, TV-a, online pisama, poruka… Znači mi komuniciramo preko raznih društvenih mreža i osamiti se i nije baš tako jednostavno. Ali zašto je važno? Važno je pre svega zato što na taj način počinjemo da vežbamo poštovanje sebe. Izdvojimo 10 minuta svakog dana i posvetimo samo sebi isključivo razmišljajući kako se osećamo i šta mislimo. To je veoma važno. Ako to ne uradimo svakog dana nećemo mi nešto posebno izgubiti, ali ćemo prekinuti kontinuitet rada na vežbanju poštovanja sebe i brige o sebi. Mi možemo već dati još jedan drugi odnos kad je u pitanju samoća i to vežbanje kako da sebe što bolje upoznamo – da tokom jednog meseca uradimo introspekciju. Introspekcija je upoznavanje sebe samog, kada jednostavno okrenete se sebi svojim mislima i razmišljate – kakav je bio ovaj mesec; šta sam radila za ovih mesec dana; kako sam se osećala; šta sam razmišljala; gde sam bila i kako sam redukovala stresne situacije?

Milica Gacin

Zašto sam rekla na početku da ova tema možda nekome nije interesantna? Zato što mi se čini, sad me ispravite ako ja nisam na dobrom putu, da se ljudi toga plaše. I onda znate kao usamljenost, kao ne. A zapravo je nešto sa čime se svi pre ili kasnije ili u nekom trenutku susretnemo. Da li to i vaša praksa govori – da se ljudi zapravo plaše da budu sami?

Vesna Kostić

Pa mogu vam reći to je posebno izdvojeno u našoj literaturi kao strah od samoće. I on se posebno javlja u tim nekim – ja bih sada rekla jedam novi naziv koji mi koristimo – ne više pozne godine, starosna dob, 50 i više, 60 – ne! Uopšte nećemo da govorimo na taj način nego onako kako je to sad uvreženo, a to je znači naša druga odrasla životna dob. Ta druga odrasla životna dob je vreme kad mi možemo da započnemo mnogo toga. Možemo da počnemo da učimo neki novi fakultet, neki jezik, da počnemo da učimo da sviramo novi neki instrument koji smo uvek želeli, a nikad nismo imali vremena za to. Znači možemo puno toga da započnemo u tom periodu. Vidite neki smatraju da je to čak i početak našeg života. Ja mislim da je negde tu, da se trebamo naći negde na sredini. Ali kad pričamo o samoći i tim godinama, zapravo toj drugoj odrasloj životnoj dobi onda treba da znamo sledeće: da postoji jedna specifična samoća koju do tih godina možda nikada niste ni osetili, a mogla bih reći uslovno, i čuli. Vi ste završili svoj profesionalni, svoju profesionalnu karijeru ste doveli negde tu do kraja, deca su odrasla, polako odlaze, i šta se zapravo dešava? Vi se samo u jednom trenutku u toj drugoj životnoj odrasloj dobi nađete u situaciji da vidite da vaše dete odlazi od vas. E sada – ako imate jasno definisanu stabilnu porodicu;  Šta to znači? Da je tu i otac i majka ili ako je porodica disfunkcionalna znači ako je samo jedan roditelj s detetom evo mi sad pričamo sa našeg aspekta, neka to bude mama; ovaj vi odlaskom svog deteta zapravo ostajete sami i nađete se u jednom trenutku na vratima njegove sobe i posmatrate kako vaše dete pakuje svoje kofere ne stavljajući samo garderobu, već pakuje čitavo svoje detinjstvo. I verujte mi i sama sam to osetila, a i mnoge moje klijentkinje koje su došle kod mene po pitanju te vrste samoće zbog odlaska deteta. To je tišina koju zapravo nikada niste ni osetili, ni čuli, ni videli – ona je posebna i specifična. Zato što vi ispred sebe sad vidite odraslo dete, odrasli čovek zapravo, koji odlazi i više ne nosite tog mališana u svojim rukama od usnulog od kola do kreveta da ga ljubite u te obraščiće pazeći da se ne probudi. Znači gledate odraslog momka ili odraslu devojku koja kreće u svoj život i koja će sada nositi svog mališana u rukama pazeći da se ne probudi, ali verujte mi – okrenuće se preko ramena i pogledaće u vas sigurni budite – podtekst tog pogleda biće – hvala ti što si me nosio ili nosila od auta do kreveta pa kroz čitav život. Taj trenutak je toliko poseban zato što vi smatrate sebe da vi više niste najvažniji. Možda i niste najvažniji i najbitniji u tom trenutku jer vaša primarna porodica sada postaje sekundarna, a vaše dete gradi primarnu porodicu sa svojim suprugom i sa svojom decom. Ali sigurno budite da ćete uvek biti tu kao jedno od važnijih osoba upravo zbog tog odnosa koji ste gradili sa svojim detetom čitav taj niz godina dok on nije ili ona nije odlučila da ode od vas. Znači bićete uvek važni i nikada sami. Tu tišinu, ako imate svog partnera, znači ako je funkcionalna porodica vi možete da ispunite odlazeći, putujući, družeći se sa prijateljima. Znači puno je različitih stvari. Naravno, tu su i materijalni uslovi i razne neke situacije. To podrazumeva da budete zdravi. Zato možda taj period te samoće u tim godinama, druge naše odrasle životne dobi, možda da posvetite sebi. Da uzmete neku energiju novu za sebe, da sa svojim partnerom provodite vreme. Ako već to i ne možete nego ste sami, zavisi i od sociodemografskih karakteristika od toga gde živite, šta ste radili, šta ste završili,  čime ste se bavili, kako ste gajili prijateljstva – znači da nastavite da družite se, da izlazite jedna kafa, telefonski razgovor. Znači puno je raznih načina kako možemo nadomestiti tu samoću. Mislim možda to sad ovako zvuči jednostavno i lako ali ako nije i ako se čovek i dalje oseća ne kažem usamljeno nego ako je sam jer je razlika osećati se usamljeno znači verovati da nemate nikoga. Nije tačno da nemate nikoga. Mada ima zaista situacija gde vi imate ljude koji žive sami, porodice su negde otišle daleko, odvojili ste se. To je stvarno jedan poseban deo i tu se najviše ta samoća vidi u tim nekim praznicima kad su nove godine, uskrsi itd. Zapravo najviše se čuje ta samoća tada. Ali ako imate jednu klasičnu samoću, dajte iskoristite da vam ona bude moćno iskustvo da radite na sebi. Da se bavite sobom.

Milica Gacin

Sad ste nam dali jedan primer jednog tipa samoće i mislim da se to zove, pomozite mi, sindrom napuštenog gnezda, je l’ tako?

Vesna Kostić

Tako je.

Milica Gacin

Kada deca odu i kada ostanemo sami sa sobom. Rekli ste porodice u kojima je samo jedan roditelj, da su to disfunkcionalne porodica. To je tako?

Vesna Kostić

To nije definicija stabilne porodice. Stabilna porodica je kada ste – tu su i mama i tata dobro divno ako imate još i brata i sestru. Ali ako samo jedan roditelj odgaja onda je to porodica koja nije upotpunjena. Ali to ne znači da vi ne možete sve da postignetre. Pa možete čak i da možda zamenite roditelja. Ne u pravom smislu zbog neke identifikacije. Ako imate devojčicu, a vi ostanete sa njom, ona će se identifikovati sa svojom majkom. Ako je u pitanju dečak, e onda mislim da dečaka treba pre pustiti da ode iz tog gnezda i da se osamostali.

Milica Gacin

Da li je to samo jedan tip samoće koju ljudi mogu da dožive? I zamoliću vas da se vratimo na početak, a to je činjenica da se ljudi plaše samoće i šta možemo da uradimo da preveniramo taj strah? OK ko ima decu i zna da će oni jednog dana otići da se pripremi evo upravo na ovo o čemu ste sada pričali i na način na koji ste govorili. Ali šta možemo evo da zamislimo je l’ – u jednom momentu će doći taj trenutak da ako imamo partnera on će otići ili  na bilo koji način nije važno, deca će otići. Ili ako nemamo nikoga različite su životne situacije. Pomozite nam da već sada, danas, preveniramo tu situaciju da se ne plašimo tog momenta kad dođe. Znate da ne gasimo požar nego da pokušamo već sada da napravimo takve okolnosti da do požara našeg unutrašnjeg i ne dođe.

Vesna Kostić

Vidite ja sad ne bih u ovom trenutku htela da pričam o tome koliko je bitna psihoterapija. Ali postoje neke situacije u životu na tom našom životnom kontinuumu. Jedna od njih je upravo samoća. Kad zaista možete potražiti pomoć kod psihoterapeuta sa kojim ćete razgovarati o tome šta vas zapravo plaši. Jer vidite samoća sama po sebi nije strašno ja sam rekla – nekom je neprijatna, a nekom je užasna. Neko neće da ostane sam jer ostaje sa tim svojim mislima. E pa onda možemo na ovoj trećoj kategoriji da se zadržimo jer  to je ta grupa ljudi koja se ne užasava i nije baš da nije privlačno nego koja se boji te samoće u smislu da se susretne sa svojim problemom. I zato je mnogo bitno. Tako možemo da preveniramo. Da ako dođete i kažete jednostavno bojim se te samoć. Psihoterapeut naročito REBT psihoterapeut koji je završio tu vrstu psihoterapije vrlo lako može videti povodom kog problema postoji neprijatnost od samoće znate. Vi ćete tada otkriti šta je to, ko je to nezdrava emocija koja prati našeg klijenta koji nam se obratio povodom određenog problema a zove se samoća i mi ćemo onda vidjeti koja je to nezdrava emocija i pokušati da je zamenimo jednom racionalnom emocijom. Zašto je to važno? Zato što vi kad imate nezdravu emociju recimo anksioznosti. Ona se vezuje za samoću, to je strah znači. Ali ne racionalan nego anksioznost kao jedna nezdrava emocija. I vi onda na kognitivnom nivou, na nivou razmišljanja vaše misli nisu konstruktivne, nisu racionalne i onda se tu stvara roj različitih misli koje vas prepravljaju. Biću sama, neće mi niko dodati ni vodu, ako se razbolim ko će biti uz mene, kako ću…? Razumete? Ne razmišljate racionalno ili imate nezdravu emociju. I onda automatski na bihejvioralnom nivou, znači na nivou ponašanja sledi vaše disfunkcionalno ponašanje. Vi se ili zatvarate u sobu ili postajete depresivni. Znači idu različiti oblici kao nuspojave. Zato kažem da je vrlo bitno kad neko ima taj osećaj samoće da je jako izražen i da se plaši samoće,a  to nije baš kako da vam kažem – to se stvarno javlja i u literaturi opisano kao što sam rekla. Onda treba da potraži tu psihotarapeutsku pomoć. To ne znači da ta osoba nije dobro. Govorim o samo znači o dobrom mentalnom funkcionisanju koje trenutno sada u nekoj ne bih rekla krizi nego u situaciji da imate tu nezdravu emociju koja zapravo rezultira lošim mislima, lošim razmišljanjima i vi se toga zapravo plašite. Tih neprijatnih osećanja i shodno tome se onda loše i ponašate. To je taj trijaz koji mnogo bitan. Videćete zašto je važno da uvek postoji ravnoteža između naših misli, naših reči i načina na koji se ponašamo.

Milica Gacin

Ono što sam ja primetila u praksi, kako ljudi postupaju, kao su neka dva ekstrema. Jedan je šta ću ja da radim kad mi odu deca ili šta ću ja da radim u penziji? A drugi je jedva čekam da imam najzad vremena za sebe.

Vesna Kostić

Dobro je, dobra je podela. Neko se u penziju opredeli da ode na vikendicu, baštica, kopanje i tako dalje mislim i prosto nalazi zadovoljstvo u tome. Vidite najvažnija je stvar kad gradite kvalitet života jeste da budete zadovoljni. Ne da budete srećni, nego da budete zadovoljni. I zadovoljstvo podrazumeva neke stvari koje su mnogo važnije nego kad kažete biti srećan. Zavisi šta je sreća za nekoga. To je individualno potpuno. Drugi ljudi će se okrenuti tome pa će smatrati da je to početak nekog njihovog novog života. Znači mogu da je ono što sam vam rekla druga odrasla dob – da započnem novi život, novu ljubav, novi posao, a opet ja sam rekla da je sredina tu negde između, da treba da prihvatimo dob u kojoj se nalazimo i da je napravimo tako da bude u korelaciji sa onim našim životom bez kočnica koji smo vozili mnogo ranije. Znači da nađemo tu neku sredinu. Da prihvatimo tu dob, da prihvatimo zapravo da osvestimo čak i kraj našrg života, jer to kad osvestite vi ćete se mnogo lakše i bolje osećati. Vi ćete ići u susret nekim situacijama koje će vas voditi u raspoloženje i u zadovoljstvo. Opet ne kažem u sreću nego u zadovoljstvo. Ne znam šta se još nešto ste mi rekli na kraju.

Milica Gacin

Rekla sam da postoje dve vrste ljudi ili dve kategorije – jedni koji se jako plaše tog osećaja, a drugi koji jedva čekaaju taj prostor u stvari za tebe i da urade sve ono što nisu mogli zbog prethodnih obaveza. Ali si ovo sam želela da vas pitam. Vi sada govorite o drugoj odrasloj dobi odnosno ljudima koji su hajde da kažemo preko 45 + kao što.

Vesna Kostić

Ne više to pripada 50, 60, 70 godina.

Milica Gacin

Dobro 50, 60, ali dobro.

Vesna Kostić

Žene 40 godina, 45 su žene

Milica Gacin

Ne znaju gde biju.

Vesna Kostić

Ne one su žene pune energije, lepote, verujte mi, hormona, tog turgora kože, estrogena. Ja bih zaista njih ostavila u jednoj drugoj kategoriji.

Milica Gacin

Ali sve se menja. Ja mislim da se ta granica polako diže pravo da vam kažem. Ali dobro. Neka sad usvojimo je l’ tu podelu. Htela sam da vas pitam da li se samo ljudi koji su evo u toj drugoj odrasloj dobi osećaju usamljeno ili tu nema granice ili su i mladi ljudi pravljeni tim osećajem? Naravno znam da je to prosto svojstveno i pubertetskom periodu i tako dalje i počeli ste priču o tome da se deca kažnjavaju. Ali evo danas, u ovom trenutku, kakva je slika, kakva je situacija? Da li se svi osećamo usamljeno?

Vesna Kostić

Srećemo se sa samoćom u svim razvojnim fazama. Samoća može biti evo recimo trenutno je kod mene klijentkinja na terapiji koja je otišla iz malog mesta u veliki grad da studira i ta vrsta separacije odvajanje od svojih roditelja, svojih prijatelja i tako dalje. Dolazak u ovaj grad je nju učinilo evo da kažem sad usamljenom na početku. A sada je onda već u tom osećaju samoće. Znači zatvara se, ne izlazi, ulazi lagano u jedan vid anoreksije znači teško je doživljava. Eto to je ta kategorija koja teško doživljava tu samoću. A opet imate znači tu u nekom adolescentnom periodu. Opet u nekim drugim godinama vi se možete osećati usamljeno. Ne usamljeno, nego možete biti sami zato što ste to prosto svesno izabrali. Radite na svom doktoratu, na pisanju nekih projekata, radite neki – evo vi ste sad započeli Moje najbolje godine podkast. Da biste to radili vi trebate da se izmestite iz ove užurbanosti, da se odvojite i da sebi poklonite tu tišinu. Ja sam vam rekla da je to veliki izazov. Znači i ta kategorija ljudi prihvata samoću kao jedno moćno iskustvo. Znači samovoljno. Onda s druge strane možete se susreti sa ženama, devojkama 30 i 40 godina koje su same. Nemaju svog partnera. Ja sam u timu za vantelesnu oplodnju za donaciju jajnih ćelija i sprematozoida i veoma mnogo devojaka neudatih, 40,43-4 godine dolaze kod nas i imaju tu donaciju spermatozida ili jajnih ćelija jako puno vanbračnih relacija i tako dalje. Hoću da vam kažem na moje pitanje zašto 43.- 4. godina? Ne mogu da nađem partnera. Ja kažem pa kako provodite svoje vreme? Radim ali u suštini sam i dalje usamljena. Odnosno kraj je samoća.

Milica Gacin

Kako vi to objašnjavate? Zašto se to događa? Događa se i mlađim ljudima i od 20ak godina da sad svi imaju taj problem da ne mogu da nađu partnera. Zašto se to događa?

Vesna Kostić

Pa okrenuli smo se. Da vam kažem nešto – to je život koji je digitalizovan. To je ono što nas koliko nas goni da idemo napred da pratimo savremene tokove, toliko nas vraća i unazad i nema onoga što se zove ključ bogatstva, a to je komunikacija. Naša interpersonalne relacije su svedene na minimum. Sve je u porukama. Nema pisama. Vi svoje emocije oko kojih se vrti ceo naš život i koje boje celokupnu našu razvojnu fazu od života od rođenja kad ste otvorili oči pa sve do smrti emocije se ne izražavaju na adekvatan način razumete. I onda prosto ljudi neće ni da se bave tim nekim interpersonalnim odnosima, zadovoljavaju se bavljenjem sportom, učenjem, devojke opet odlaze sa svojim društvom na neko drugo mesto. Telefoni su svima u rukama. Vi kada uđete u jedan kafić ili bilo gde svi sede sa telefonima. Zar to nije samoća? Zar to nije odvojenost, zar to nije usamljenost? Znači nema onog odnosa koji je bio nekada koji je karakterisao možda naše generacije gde ste razmenjivali i svoju intimu i svoje emocije ta osećanja koja su toliko važna. Toga više nema. I to nas zapravo razdvaja i mi ostajemo negde usamljeni. Meni je jako žao samo što prolaze godine. Iako se granica pomerila, ali s 40 godine i 45-e godine da vi ipak dođete da ne možete da nađete partnera u želji da se ostvarite kao majka jer to je inače najveća ??? povreda svake žene kad ne može da se ostvari kao majka. Nisu ni tanke usne, ni kriv nos, ni male grudi, ni tanka zadnji, ravna zadnjica pardon. Znači nije to nego kad ne možete da ostvarite kao majka. Znači one onda idu samo kad tome i jedan od razloga koji navoda jeste – da ne ostanem sama. Da imam nekog uz sebe. Eto vam i u razvojnom nivou naše 40-te godine, 45 godina žena koja ne želi da ostane sama.

Milica Gacin

Razumem sve ovo o čemu ste pričali na sledeći način – da bez obzira što živimo u vreme četvrte industrijske revolucije zapravo su naše potrebe potpuno iste. Naše potrebe su uvek iste kao što su bile recimo u nekon 17., 18. veku pa i dan danas mi imamo potrebu ka drugom čoveku, ka drugoj osobi, ka interakciji i ka stvaranju nečeg novog.

Vesna Kostić

Nema interakcije. Gubi se zbog ovog.

Milica Gacin

Ali kako ćemo. Dajte nam savet. Razumem. Dali ste analizu ovog trenutka ali kako možemo unutar nas samih to da rešimo i šta mi sami možemo da uradimo da bi smo promenili nešto u svom životu i da bi kvalitet tog života bio bolji. Znate ako imate devojku od 20 ili 30 godina i ona ne može nikoga da upozna ako joj stiže samo – a je l’ može Instagram? Tako se danas muva inače. Je l’ može Instagram? Nema broja telefona, nema da vam neko pošalje piće ili ostalo ili da se čujete preko prijatelja ili već kako se to nekada radilo nego može Instagram. Kako ćemo?

Vesna Kostić

Pa vidite kao instant savet za taj bolji kvalitet života zapravo da postignemo pun potencijal kvaliteta života veoma je važno da naučimo da uvežbamo naše sposobnosti da možemo da vladamo odnosno da držimo pod kontrolom naše emocije i naše misli a samim tim i naše ponašanje. To je veoma važno. Jer ja sam vam rekla ljudi žive sa a da nisu ni svesni sa ogromnom količinom različitih nezdravih emocija sa kojima ne mogu da se izbore. Veoma je važno da u tom jednom kontekstu izbore se da na taj način da te emocije prebace u zdravije emocije kako bi mogli bolje da funkcionišu i da se bolje ponašaju jer održati ravnotežu između mentalnog, fizičkog i duhovnih potreba nas samih i ljudi preko puta nas je zapravo nešto što nas uči poštovanju sebe. Znači za bolji kvalitet života na početku treba da naučimo da poštujemo sebe. To je danas imperativ savremenog društva. Poštovati sebe razumete. I držati ove stvari pod kontrolom. Zapravo emocije, misli i osećanja da bismo se bolje ponašali. Sa druge strane ono što je također bitno da bi nas kvalitet života bio bolji moramo da budemo strpljivi. Strpljenje još iz generacija rekoste 17. I 18. vek nije bitno – strpljen spašen. Užurbano je sve. Sve je digitalizovano. Jurcamo kao muve bez glave. Dan ne gledamo uspešno tako što ćemo napraviti introspekciju i razmišljati o tome nego precrtavajući u našim agendama ili u telefonima šta to nismo što smo to sve obavili i kao to je uspešan dan i ako smo precrtale. Nije to uspešnost dana. Strpljenjem, malim koracima idemo ka boljem životu. Ako hoćemo da promenimo nešto u partnerskoj relaciji, ako hoćemo nešto da promenimo poslu, mi moramo biti strpljivi. Znači ići malim koracima da ne izgubimo taj dah znači naš život i kvalitet života i promene da bi nam bilo bolje, da bi bolje funkcionisali, da ne bismo bili sami idemo tim malim koracima. Znači trka je maraton, nije sprint. Znači trka na 100 metara. Strpljenje kao drugi faktor. Treći faktor je da naučimo kako da se izborimo  sa neuspehom. To su vam ti instant saveti. Znači zašto je neuspeh bitan? Zato što je on na tom putu ka uspehu veoma važan. Ja mislim da ne postoji nijedan postignuti uspeh ili ostvareni naš cilj a da nismo na tom putu imali neki neuspeh. I zato neuspehu treba prići sa te strane. U korenu njegovom uvek postoji strah. Znači da li je to strah od samoće, od gubitka partnera, od bilo čega. Znači uvek je u korenu neuspeha strah. Šta se to dešava? Vi imate strah da ako hoćete da ostvarite određeni cilj  vi imate strah da nećete uspeti, da posle tog neuspeha nema šanse da nastavite dalje jer ćete opet doživeti neuspeh. I onda se javlja jedna veoma karakteristično stvar a to je odustajanje. To je reč koju treba svi da zapamtimo i da nikada ne odustajemo. Gde god da krenemo i šta god da radimo da uvek idemo napred. Jer to je odlična vežba za nas, za našu sposobnost, za poštovanje sebe samoga. Znači ne odustajemo. Jer ako se desi da ste doživeli neuspeh, a niste regulisali to kako treba redukovali celokupnu situaciju i mislite i dalje – ja sam nesposobna, neću u tome uspeti, svi su bolji od mene, oni će bolje uraditi nego što ću uraditi ja, prepustiću to drugome. Znači u. svemu tome vi imate jednu nezdravu emociju koju treba sada prebaciti takođe opet REBT-om u jednu zdraviju emociju. Redukovati tu simptomatologiju i prevazići neuspeh tako što nećete odustati nego nastaviti da idete dalje. Šta je u osnovi neuspeha, a radimo na kvalitetu našeg života da bi bolje funkcionisali? U iracionalno uverenje. To je ono što sam vam sad rekla malopre – nisam dobra, neću uspeti i tako dalje. Mi ili možda osobe same to mogu, a ako ne onda kod psihoterapeuta. Naš je zadatak da ta iracionalna uverenja mi sada prebacimo u racionalna. I tu radimo na našoj saosećajnosti, na empatiji prema sebi. Vidte, gospođa Gacin, mi uopšte nismo empatični prema sebi.

Milica Gacin

Prema sebi? Mislim da sam ovo prvi put u životu čula. Da neko treba da bude empatičan prema sebi.

Vesna Kostić

Prema sebi. Pa vi morate prvo da volite sebe da biste mogli da volite druge. Morate prvo da date sebi da biste mogli da date drugome. Na tom putu poboljšanja kvaliteta života i da postignete taj pun potencijal i da ostvarite sve te svoje ciljeve znači saosećajnost kao četvrti faktor. Mnogo je bitno da sebe volite i da sebi kažete – da, ja mogu to, ja nisam najružnija jer toliko toga oko lepote postoji čitava emisija vaša može biti samo na tu temu ja mogu da ću uzmem mene ovaj neuspeh neće obeshrabriti. Ja sam dobra, ja sam uspešna. Nemojte biti besni. Ako i već jeste i besni i ljuti zato što niste uspeli na tom putu i doživeli ste neuspeh onda se prema sebi ponašajte onako kako biste se ponašali prema osobi koju mnogo volite. Znači oprostite sebi. Ako ste i pogrešili jer ćete tako lakše oprostiti i drugome. To je mnogo bitno kada govorimo o kvalitetu života. Kao peti element se na to sve nadovezuje poštovanje sebe. Poštovanje sebe i proizilazi iz te empatije prema sebi. Jer mi zaista treba da poštujemo sebe da bismo mogli da poštujemo i druge. A poštovati sebe znači imati svest o tome šta kod vas u jednom određenom trenutku nije u ravnoteži. Da li mentalno, da li fizičko, da li nešto emocionalno. To je mnogo bitno da znate. A imate i znake na osnovu kojih ćete prepoznati šta nije kod vas u ravnoteži. To je isto jako važno. Na prvom mestu recimo to je intenzivna napetost koja vlada kod vas i neka vrsta anksioznosti. To govori da ste sebe stavili na poslednje mesto što je potpuna greška. Znači svima ste dali prednost, a sebe ste bacili na poslednje mesto. Nedostatak pažnje. Potom imate razne fizičke simptome i emocionalne. Fizički kada imate glavobolje, bolove u stomaku; emocionalni – to je bes, ljutnja, nesanica, plačljivost. I onda imate još jedan vrlo interesantan znak koji govori da niste u ravnoteži a trebalo bi da budete jer kad dobijete svest o tome onda ćete sebe ispoštovati. Opet vas vratim da shvate i naši slušaoci zapravo tu spiralu koja postoji. To je ta neka razdražljivost koja nosi u sebi elemente tog džangrizanja, kako bi se, kako bih rekla kad nekom stalno nešto zanovetate, prigovarate. Šta vi ustvari radite? Vi osobi koja preko puta vas pokušavate na jedan drugi način da saopštite da nije videla i da niko nije video vaše potrebe i vaše želje i vi onda tim džangrizanjem i tim prigovaranjem zapravo govorite osobi koja je prekoputa vas da ste nesrećni.

Milica Gacin

Kao jedan mali poziv u pomoć.

Vesna Kostić

Da. To su sve stvari koje činimo za sebe jer mi moramo da osnažimo sebe, da poštujemo sebe, da volimo sebe, da budemo saosećajni prema sebi i samo na taj način ćemo uspeti da budemo dobri onda i za druge. I tim putem ako idemo mi onda zaista idemo ka kvalitetu života. Pri tome postoji još jedna stvar koja je veoma bitna da bismo sebi pomogli, a to je – mnogo toga učimo u životu ali jedna od osnovnih stvari kako da nadvladamo stres. Jer kad govorimo o našem  kvalitetnom životu mi navodimo neke određene stvari. Imamo tada više samopouzdanja kad nam je život bolji, imamo bolje odnose sa drugim ljudima, nismo poslednji na mestu, ne stavljamo nikoga ispred nas nego smo mi prvi na tom mestu. I onda u takvom jednom kontekstu vi se prosto pronalazite na način da sebe poštujete i da sebi pomognete tako što ćete redukovati stres na jedan adekvatan način. I to može biti tema – kako mi to sve možemo da redukujemo stresove.

Milica Gacin

Ali ja bih vas pre toga pitala nešto drugo. Mnogi ljudi kažu da poštovanje sebe se ogleda u tome koliko postavimo granice i koliko onome ko je prekoputa nas dozvolimo ili ne dozvolimo. I to jeste jedan od ispita na kome se često pada čini mi se zato što i ne razumemo dovoljno tu temu. Šta znači postaviti granice i prema kome se postavljaju te granice?

Vesna Kostić

Pa vi ste to tako lepo rekli. Vi ste psiholog amater zato što ste povezali poštovanje, jer upravo je to prava stvar i to je prava spona koju ste naveli. Vidite postaviti zdravu  granicu znači da ćete imati život u kome ćete biti ispoštovani i u kome ćete se ostvariti. To je mnogo važno. Postavimo granice onda kada nismo u mogućnosti da nosimo sve na svojim leđima kad od nas pomoć ili bilo kakvu uslugu traže ljudi na koje smo ljuti, ne možemo reći i onome što nas povređuje, ne možemo reći lošoj vezi.

Milica Gacin

Kako ćemo na poslu?

Vesna Kostić

Pa na poslu postavljanje granica na poslu. Ako ne postavite granicu na poslu ući će te u nešto što zovemo “burnout”. Izgorećete i mentalno i fizički. Znači mora da postoji granica tom smislu što ćete asertivno komunicirati sa vašim pretpostavljenim ili sa ljudima kojima ste vi pretpostavljeni, iznosićete svoj stav, mišljenje i osećaj u odnosu na jednu situaciju. Ako ste vi u poziciji da postavljate granicu vi ćete to učiniti tako što ćete reći ne svim ovim stvarima kojima sam koje sam nabrojala i kojima ćete još dodati – ne uopšte životu bez granica, ne stvarima koje vas opterećuju, koje ne možete da ponesete na leđima, gde vidite da ste iskorišteni, da vas mole za pomoć ljudi na koje ste ljuti. Znači filtrirate ljude koji ulaze u vašem život. To je također postavljena granica. Zatim ljudi koji žele da vas iskoriste. I tome možete reći ne i tu možete postaviti granicu ali šta se dešava? Granicu ne postavljate čak i ako ste i pametni i obrazovani, a radite recimo posao kod koga vam mnogo toga zavisi. Ne možete i ne smete sebi dozvoliti luksuz da ga izgubite. Vidite da prekoputa vas nije nešto kako treba i da vi ne možete izneti to što se od vas traži – e onda se granica ne postavlja zato što se bojite da će neko na vas biti ljut. Da će se naljutiti.

Milica Gacin

Ljudi najčešće ne postavljaju granice plašeći se posledica. To je suština je l’?

Vesna Kostić

To da će biti ljuti. I znate kome još ne postavljamo granice? Granice ne  postavljamo osobama koje volimo. To je vrlo teško postaviti granicu. Ali granica mora da se postavi i vrlo je bitno da onaj koji ispoštuje vašu granicu da znate da je to jedna zdrava komunikacija, zdrava saradnja, jedan dobar odnos i jedan funkcionalan odnos sa osobom čiju ste granicu prihvatili. I to treba zaista da se poštuje.

Milica Gacin

Kako u porodici? Kažite mi kako se postavljaju granice prema roditeljima, kako prema deci?

Vesna Kostić

Ako recimo vi imate svog roditelja koji je stariji od vas, a imate i svoju decu, vi ste tu negde između. Postavljate roditelju granicu tako da znate do koje mere može da ide da se inkorporira u vaš život i u život vaše porodice koja je sada primarna. To je granica koja je vrlo bitna. To je granica između recimo tašte i zeta ili između snahe i svekrve. Tu mora da se poštuje granica. Naravno, uvek morate da imate i neku pomoć sa strane, da kalkulator može da bude recimo vaš suprug i da on zapravo podvuče granicu između vas i njegove majke da ne morate to vi da uradite ali da se zna kakva emocije prema vama, a kakva je prema njoj. Poštovanje tih granica govori da je vaš odnos zreo. To je kad ste vi u pitanju. A kako da postavite granicu deci? Pa i od samog početka života, kada su još i najmanji pazite kada još uvek ne znam ni da li imaju simboličku funkciju izgradjenu oni idu prstom ka onom štekeru sa strujom, vi govorite – ne; ali on vas i dalje posmatra i gleda tačno ispituje granicu do koje može da dođe. Imam nekad utisak kao da je to nešto s nama došlo na svet zajedno pa te granice nekako uvek ispitujemo. Ali postavljate granicu adolescentu ili tako što ćete prvo da tražite da se vi ispoštujete poštovanjem te granice razumete. Jer na taj način kada vi pokažete ljudima ili deci šta je granica, vi ćete im preneti poruku kako ona treba da se ponašaju prema vama.

Milica Gacin

Isto se odnosi pretpostavljam i na dete koje kada poraste. Je l’ može na taj način da postoji granicu svom roditelju?

Vesna Kostić

I dete, ćerku od 20 i nešto godina, sina od 25 godina, naravno da postoji granica. Pa ne možete vi sve da nosite na svojim leđima, da ste u trpnom stanju i tako dalje preko mere. Kažete – ja; pazite vrlo je bitan način na koji saopštavate granicu.

Milica Gacin

E pomozite. To je zanimljivo. Asertivno. Hajte, dajte jedan primer. Kako?

Vesna Kostić

Recimo imate drugaricu koja neprestano kasni na vaš sad neki dogovor da odete da popijete kafu. I vi joj ne kažete – frustrirana sam što uvek kasniš pola sata na naš sastanak nego joj se obratite na taj asertivan način i kažeš – ti uvek zaista kasniš. Ja se zbog toga baš i ne osećam prijatno. Mogla sam i ja neke stvari da završim i verujem (to vam je već stav) i verujem da bi bilo OK da naučiš da ispoštuješ to neko vreme koje smo se dogovorili. Kad kažete asertivno i to je znači podvučena granica, kad kažete asertivno vi suštinski imate preko puta sebe osobu koja se u većini slučajeva neće naljutiti i vaš savet će prihvatiti kako treba. Isto tako i sa detetom. Vi znate tačno kako je vaše naravno sa obzirom i ne uzrast. Dete, devojka, 22 godine, momak 27 godina i meni se te stvari koje radiš ne dopadaju zato što ne nose sa sobom te i te posledice. Mislim da bi trebalo da izmeriš način svog ponašanja. Ja bih recimo da mi se javiš samo telefonom – OK sam, doći ću, jer to je ta neka naša muka, ta komunikacija i tako dalje. I ja ću onda biti zapravo zadovoljna. Vi ste na kraju rekli svoju emociju. Znači asertovna komunikacija, komunikacija sa granicama je nešto što je stvarno idealno.

Milica Gacin

Ako imate dete odraslo 27 godina, kako ste rekli momak devojka 25. Ne, nebitno je 30. Nije važno koliko ko ima godina i ima roditelje koji to ne razume nego zadiru u život pitanjima – kada ćeš da dođeš? Nisam te video, videla. Hajde budi sa mnom. A ti mene ne razumešm a ti mene nikada ne poštuješ, a ti… Znate, s druge strane kad imamo dve odrasle osobe u odnosu roditelj-dete kako onda to dete koje ima 27, 30, 35 godina da postavi granice roditelju koji ne razume šta radi.

Vesna Kostić

Pa to se nekako zove mogla bih da kažem da taj pežurativni izraz “lepljivost”. Kada vi suviše. Ne tražite vi mnogo. To ide iz vas razumete. Iz vašeg možda straha ili bojazni ili želje uopšte da znate šta se dešava, da ispratite, da iskontrolišete. Onda počnete obično da udovoljavate ne biste li privoleli svog sina ili svoju ćerku sasvim svejedno ne bi li vam on saopštio, rekao i ako vidite da mu to smeta. To udovoljavanje ima te neke svoje posledice. Nikad ne možete da izgradite dobar odnos sa svojim detetom onda. Znate zašto? Zato što nećete biti ispoštovani i nećete nikada produbiti taj odnos. On će uvek ostati negde na površini i zato je to veoma bitno da kad komunicirate a pokušavate da udovoljavanjem napravite neku relaciju i da oslobodite osobu preko puta vas da može da vam priča o svom životu što vi zapravo očekujete i što vam je veoma važno onda trebate it up da napravite neke granice do koje mere ćete da udovoljavate. Udovoljavanje je gubljenje vremena gde vi nikad ne možete da saznate koliko ste zapravo vi sposobni. Jer vaš osećaj sposobnosti tražite u sagovorniku prekoputa vas u načinu kako vas on doživljava i živite od njegove pohvale ili ovom slučaju kao što ste postavili pitanja od toga da li vam dete saopštava – da bio sam tu, desilo se to, upoznao sam tu i tu devojku i tako dalje. Znači gubite puno puno toga tim udovoljavanjem, ali pre svega gubite sebe.

Milica Gacin

Pogrešan put.

Vesna Kostić

Pogrešan put jeste.

Milica Gacin

Maločas ste rekli – nije uspešan dan ako je ovako u svesci u svom kalendaru.

Vesna Kostić

A vi križete.

Milica Gacin

Da, samo štikliram šta sam uradila i ovaj šta je uspešan dan?

Vesna Kostić

Uspešan je dan kada vi shvatite da onih 10 minuta to je mnogo bitno. Kad bi stvarno, jeste izazov, ali nije mnogo vremena da razmislite šta ste tog dana uradili kad shvatite recimo da ste se dobro izborili sa stresom recimo na poslu, da ste uspeli da ne odgovorite i da ne napravite neku lošu komunikaciju sa svojom koleginicom ili sa svojim pretpostavljenim. Znači nadvladali ste stres kada vidite da ste imali mnogo više lepših emocija, čuli ste se sa osobom koja vam je draga, s prijateljima ili nije bitno, nešto ste čak možda i učinili za sebe što je vrlo bitno. Molim vas nikada ne zaboravite empatiju prema sebi. Kupili sebi, obradovali sebe nečim. Pa vidite svest o ovom sada  što mi doživljavamo u ovom trenutku. Majnfol zagovara život sada ovde i u ovom trenutku. Za mene je bilo zadovoljstvo razgovarati sa vama i uopšte biti u jednoj ovakvoj emisiji i vama bi trebalo da bude također jedan lep osećaj da imate preko puta sebe možda sagovornika od koga se nešto čuli, da vaša emisija ima neku svoju gledanost. Na kraju tog dana sebi kažete -danas je baš bio uspešan dan, sve je dobro proteklo. Znači uspešan dan je i kada ste došli kući, a vaša mama ili već neko vam je skuvala ručak pa vi ne morate da se trudite ili zagrljaj vašeg deteta, pogotovo intima koju kasnije podelite sa osobom koju volite. To jje uspešan dan. A sve ostalo to što ste zabeležili što ste prekrižili, to znači da ste vi uspešna žena.

Milica Gacin

A ovih deset stavki koje nisam uradila na primer?

Vesna Kostić

Prebacićete u agendi za sutra.

Milica Gacin

Sve nas to nervira. Sve nas nervira i svi smo. Često spominjete reč stres. Svi smo pod nekim stresom konstantno. Znate sve je stres. Stes je što morate da čekate u saobraćaju jer to dugo traje u velikom gradu, stres je što ne možete da ispunite svih sto stavki koje ste napisali za taj dan, stres je što nemate ručak pa ne znate šta ćete u datom trenutku. Sve je stres. Gdegod se okrenete je nekakav stres. Od nekih malih elementarnih stvari do onih najvećih gde ste spomenuli burnout. Prosto kako ćemo sada? Od kad otvorimo oči mi smo pod nekim stresom.

Vesna Kostić

Pa dan treba da započnete onako kao jedna stvar koju ste sebi zadali da ćete svakog jutra reći kad se probudite – želim da mi ovaj dan bude zaista dobar. Vrlo često započinjemo dan, ja sama kao  – jao šta sve treba da se uradi.

Milica Gacin

Neću stići. Kako ću?

Milica Gacin

Kako ću? Neću biti dovoljno uspešna. Kako ću provesti dan? Da li ću uspeti sve da završim? Znači NE. Budite se i dan započinjete verujući da će dan biti dobar. To je jedna stvar. I da ćete uspeti sve što se ispreči a bude kao naravno neka vrsta stresa da ćete to prevazići. Vidite mi svi imamo u sebi određene kapacitete i resurse koji su nam dati prirodno. Znači to je ta neka naša energija koju mi koristimo kada smo u susretu sa neprijatnim događajem, sa stresom, sa bolešću. Kada naiđe stres ako nismo u stanju da ga kupiramo nego dopustimo da nas preplavi, on će potpuno da inhibira tu našu energiju koju mi imamo i mi nećemo biti u stanju da se borimo. Znači zaista ne računajući neke stresove koji su životna ugroženost i tako dalje. Sad pričamo onim svakodnevnim koji nam se dešavaju pa da jednostavno shvatite da je svaki trenutak svaki udah koji provedete tokom dana zapravo naš poklon. Jer zaista jeste tako. Rođeni smo da bi uspeli, da bi živeli, da bi imali udoban, da bi imali kvalitetan život, da bi se u njemu ostvarili. Nekad nam se ispreče neke stvari pa nam onemoguće da to uradimo baš onako kako smo zacrtali ali opet nastavimo dalje verujući da toliko još lepog ima ispred nas. Jer vidite godine u kojima mi sada jesmo to je ta neka druga odrasla životna dob su godine u kojima mi sumiramo sva naša iskustva, sva naša dostignuća, sve naše izazove koje smo prevazišli i to su zapravo vrata jedne ulice u kojoj ima toliko toga što mi još uvek nismo videli.

Milica Gacin

Kako ste to lepo rekli.

Vesna Kostić

Zapravo nas toliko toga još lepog čeka.

Milica Gacin

Da. Ja zato mislim da su sve naše godine bez obzira šta ta cifra govori, o kom broju proslavljenih rođendana ta cifra svedoči najbolje. I otud naziv projekta Moje najbolje godine. Uvek su najbolje.

Vesna Kostić

Pa jesu. Najbolje godine mogu biti godine u 25im kada neko završi fakultet – jao srećan sam, završio sam, 32. oženio sam se, 40 dobili smo stan koji smo želeli. Znači sve godine mogu biti najbolje godine. Ali moram da vam priznam da kad smo mi žene u pitanju mi stvarno patimo od jedne vrtoglavice koja je izazvana nagomilanim godinama i društvo tome puno doprinosi negujući kult mladosti i uvek težnja ka nečemu novom. Međutim, mi ne treba da se damo i da se prepuštamo tome. Mi treba da upijemo tu neku novu energiju u sebe, da krenemo napred lepe, doterane, zadovoljne. Uvek kad kažem zadovoljne i da ne govorimo o godinama u smislu – to vrlo često žene naprave grešku i kažu – godine su samo broj. Da one su broj ali taj broj neumitno raste. Zato nemojte nikada govoriti da su one broj ili da su apstrakcija. Ostavimo godine tamo gde im je mesto – u knjigama u krštenici,

Milica Gacin

Dokumentima.

Vesna Kostić

Dokumentima neka one budu tamo a vi živite svoj život ne gledajući na svoje godine na taj način nego gledajte kako ćete svoj život učiniti lepšim kako ćete vi bolje izgledati, da li ćete otići na neki anti-aging, da li ćete.

Milica Gacin

Ali čekajte i to je stres. Dakle u vremenu sad kao što ste vi rekli – živimo u vremenu kada se neguje kult mladosti znači svi treba i sa 70 da izgledamo kako kad smo imali 20 što je nemoguće. Apsolutno je nemoguće i nepotrebno je. I to je stres. Vi ste stalno pod nekim pritiskom da uvek morate nekako zategnutije da izgledate nego što priroda dozvoljava.

Vesna Kostić

Pa da vam kažem nešto – vi i jeste ali znate što je tu bitno to je bitno da vi da se poistovetite sa svojom starosnom dobu, da prihvatite sve staračke oznake, kako bih to rekla, znake – te pegice po rukama, bore Da li ćete vi sad ići na neku invazivnu tehniku, da li će to samo biti deo zdravstvene kulture pa ćete se samo negovati što je po meni veoma važno jer biće verujte mi, jednog dana raritet da žena pedesetih godina bude da se vidi da nosi te godine ali da je lepa i negovana. Mi ćemo se vratiti tom delu verujte jednog dana. Sigurni budite. Naravno uvek ćemo pošto tehnologija napreduje medicina i tako dalje uvek ćemo želeti; na starijoj ženi se vidi ako je bila lepa u mladosti. Mislim uvek ćete tržiti, to više nekako važi i za te žene koje su lepše, atraktivnije i to da se neguju, da poprave to nešto što više nije kao što je bilo ranije ali ne sme da postoji kompeticija sa godinama koje su 10, 20, 30 mlađe, žena pedesetih godina može da izgleda kao žena 40-ih ali ne kao ona koja ima 25, 30. Da vežba do besomučnosti, da se zateže da fileri i botoks i tako dalje. Nema potrebe. Klika života nije samo u tome. Evo pričali smo malopre. Negujmo tu kulturu, ulepšavajmo se, osvežimo se, pratimo taj trend jer vidite – lepota ima mnogo različitih boja i svaka svaki razvojni period u našem životu nosi drugi modni trend. Znači u pedesetim, neka to bude i 60-im da smo pre svega zdrave jer kada smo zdrave onda smo i lepe da budemo zadovoljne kad smo zadovoljne tada smo I srećne. Sa malim korekcijama, jednom zdravstvenom kulturom uvek sebe možemo dovesti u poziciju da budemo i dalje onakve kakve smo bile ali nikada ne vodeći računa o tome da naš život treba da bude sve bez kočnica nego ipak da razmislimo o svemu što ispred nas.

Milica Gacin

Živimo u vremenu kada su dostupne brojne anti-aging procedure, brojne sveske procedure i sad jedan deo populacije muške i ženske svejedno je se opredeljuje za to.

Vesna Kostić

Tu su i oni negde.

Milica Gacin

Da da sve je to tad postalo izjednačeno u tom pogledu.  Jedan deo dakle populacije to prihvata i koristi maksimalno, drugi deo to kritikuje. Da li je to u redu? Da li je u redu da iskritikujemo? Prosto svako ima pravo. Zar ne?

Vesna Kostić

Ne. Pa ja sam malo pre rekla. Naša struktura ličnosti komanduje sa raznim stvarima u životu. Isto tako šta vi podrazumevate biti lep. Šta podrazumevate biti srećan. Ako je neko srećan i sa 22 godine ima male grudi i želi da ima veće grudi, da se poistoveti, mislim znate te identifikacije u tom periodu  to je vrlo bitno. Ako će tu devojku to učiniti srećnom pa neka uradi razumete. Neka uradi to i žena sa 50 godina kada zaista te grudi više nisu onakve kako su nekada bile. Ako će je to učiniti sigurnijom, ako će imati više samopouzdanja. Ko smo mi da bismo mi uopšte bilo šta kritikovali? Mi možemo samo da nađemo, da imamo razumevanje prema određenim postupcima jer mogu da kažem svoje mišljenje da je nešto ne kritično kad stvarno vidite da žena 60 i nešto godina je sva zategnuta, izbotoksirana i tako dalje a njene ruke, njeno telo opet pokazuje da to nije to.  Vi odmah vidite preko puta sebe ženu koja je nesigurna. Nema potrebe do te mere. Kritika nikako. Znači toliko je danas tih anti-aging procedura mislim da je važno samo odabrati gde idete i kod koga idete. E to je kad pratite svoje misli i osećanja. Uvek budite u kontaktu sa njima, uvek je neka ravnoteža ono što govorim da postoji, da imate svest o tome da odete kod nekog kako će vas zaista ulepšati na način koji je primeren vašim godinama. Mislim da nema pravo niko ništa da kritikuje. To su naši izbori to je naša intima. Kako ćemo živeti i kako ćemo se ponašati i koliko ćemo lepo izgledati.

Milica Gacin

Drago mi je da ste to rekli zato što čini mi se da smo nekako onako ukupno gledano podeljeni – ili kritikujemo one, ustvari uvek kritikujemo. Kritikujemo one koji to rade, kritikujemo one koji to ne rade. Nikad zadovoljit.

Milica Gacin

A pa ko kritikuje. To možemo povezati sa onim pregovaranjem, sa onom razdražljivošću, što znači da je osoba koja kritikuje. Odmah možemo da je povežemo. Niti je ispoštovala sebe kako treba, da se nalazi u određenoj zoni koja nije komfor zona da nema u ravnoteži svoje ni mentalno, ni emocionalno, ni fizičko i onda da je nesrećan u nekoj oblasti svog života i da na taj način onda zapravo kritikujući, zanovetajući ona ustvari govori koliko ona nije srećna razumete.

Milica Gacin

E hvala vam. To je odgovor svakoj osobi koja nas kritikuje za bilo šta. Ne samo za procedure ili kada ih nema.

Vesna Kostić

Pa sve je vidite. U psihologiji je zapravo je posao kad se bavite psihoterapijom sve je jedna spirala, sve je jako povezano. Ne možete nikada postaviti jedno pitanje a da ono nije povezano sa 1.000 drugih pitanja i odgovora na ta ista pitanja.

Milica Gacin

Dali ste nam zaista mnogo korisnih uputstava za život, korisnih saveta i evo sad vas molim za kraj prosto da nam pomognete da kako da razumemo samopouzdanje u drugoj odrasloj dobi ili kad smo mlađi svejedno? Meni se čini kao što sam vam rekla moje najbolje godine su uvek. Uvek imam određene razmišljanja, određene dileme, određene nesigurnosti, a kada su žene u pitanju opet vas molim za potvrdu ili za demant. Čini mi se da se žene ne rađaju sa samopouzdanjem, da im to baš nije toliko imanentno nego da ono negde mora da se gradi. I mnogo je stepenika na tom našom životnom putu kada možemo da se sapletemo i da samopouzdanje se sruši. Rekli ste u jednom trenutku da je najveće narcistička povreda kada žena ne može da se ostvari kao majka. A ako sam dobro razumela manje povrede su daima male grudi, velika ravno zadnjicu veliku zadnjicu,

Milica Gacin

To je vaš odnos prema vašoj telesnoj šemi.

Milica Gacin

Nebitno je. Mialim štagod a zatim svaki mali komentar – vidi grudi nisu adekvatne ili nisi dovoljno lepa ili sad imaš puno godina ili previše si mlada, nije važno nebitno je razumeš. Mislim na sva šta se nalazi. Može da sruši to samopouzdanje. A bez njega kako ćemo?

Vesna Kostić

Pa da van kažem ja sam osoba koja zaista ima dosta samopouzdanja. I onda mogu da kažem nešto sa tog svog aspekta, a mogu da kažem nešto i kao psiholog. Moje samopouzdanje sam gradila učeći, radeći, ostvariši se kao majka, tamo gde nije trebalo tu sam neke stvari sklonila iz svog života, neke stvari sam unela u svoj život, promenila sam dosta različitih uloga, pa tako da imam iskustva na različitim poljima. Znači učite. Vi ste lepo to rekli. Naravno da se ne rađamo sa tim. Mi ga učimo i mi ga gradimo. Gradimo ga upravo kao ovo sve što smo govorili – postavljajući granice, verujući u sebe, ne nipodaštavajući neke svoje stvari. Znači prosto učimo to. A oni koji nemaju samopouzdanje oni onda čisto dođu na psihoterapiju. Moram vam reći da je jedan veliki broj mojih klijenata upravo zbog manjka svog samopouzdanja. Da nisu dovoljno dobri da nisu dovoljno lepi da nisu dovoljno pametni i onda kao posledicu udovoljavaju razumete. Mislim da psihoterapeutski manjak samopouzdanja može lepo da se nadomesti. A onaj ko prosto živi verujući u sebe i ima to svoje samopouzdanje s kojim korača kroz život pa ček i ako se nije ostvarilo kao majka pa ćal ako nemate neke velike grudi, pune usne ili tako dalje. Verovatno ima nešto drugo nešto može da se osloni. Big Brain – veliki mozak, pamet, inteligencija, obrazovanje su velika stvar i veliko samopouzdanje.

Milica Gacin

Mislim da su otvorili jednu na ovu temu da dođete sledeći put. Je l’ može tako?

Vesna Kostić

Važi.

Milica Gacin

Meni je bilo zaista veliko zadovoljstvo i sigurna sam da svi oni koji prate ovaj potkast da su dobili puno puno puno uputstava za život a ovo je dogovor. OK?. Dolazite ponovo.

Vesna Kostić

Dolazim. Hvala puno i vama.

Milica Gacin

Hvala vam najlepše! Evo ovako ćemo završiti ovu epizodu potkasta Moje najbolje godine – To sam ja i evo ako imate neku temu koju biste želeli da čujete od moje današnje sagovornici komentarisati a mi ćemo se truditi da odgovorimo hvala vas na pažnji. Hvala na poverenju mnogo hvala vama Vesna Hvala i vama.