Kako odabrati, nositi i sačuvati kolekciju naočara za sećanje

Ne baš po onoj da „zaludan pop i jariće krsti”, ali nešto slično, pade mi pogled na korpu punu naočara. Mesto radnje, ili padanje pogleda – Mačva. U jednoj starinskoj mačvanskoj kući, od onih što idu u dubinu dvorišta, imaju ono što zovu čardakom, gde se odlagao zreo kukuruz za zimu, uz slatko od kupina i kafu, na stolu se našla i korpa sa tim naočarima. Čudno. Niko nije oftalmolog, i niko nema optičarsku radnju.

Domaćini spremni da pričaju o poljoprivredi, opadanju i nestajanju stočnog fonda, žale se da se jedva nađu prasići za krštenja, punoletstva, svadbe i sahrane, ne deluju kao neko kome je hobi skupljanje naočara. Nisam izdržala, te upitah odakle ova, htedoh reći instalacija, na stolu. Instalacija, jer imam u okruženju konceptualne umetnike, pa mi je taj termin, a i prizor blizak. „O”, odgovori nasmejan domaćin, „to mi je od starca”. Pri tome, tu sedi „starac”, čovek šezdesetih godina, koji ni najmanje ne liči na starca. Pobunih se ja, uzeh u odbranu „starca”, age-inga, gledaju me domaćini u čudu dok mi „starac” ne objasni da se tako zove tast ili svekar. Zemljo, otvori se. Dakle, sad nemam kud.

Nisam se osećala preterano inteligentno, ali sam se usudila da kažem da me ova kolekcija zaista interesuje. Srećom, setila sam se reči kolekcija. I progovori „starac”. Čas mi govori vi, čas ti, čas gospođo, čas dete, a tu smo negde što se uzrasta tiče. Ali, neka ga. Samo da se zemlja ne otvori ponovo.

Putovao je onomad, išao i tamo daleko, pokazuje rukom u daljinu, a svi gledamo tamo daleko, velika je mačvanska ravnica. Sve je gledao gde je bolje, gde će moći više da zaradi i donese u kuću. Pokazuje rukom na zaista veliku sjajno napravljenu kuću. Sve je to moja mlada (sledeće iznenađenje, ko je sad mlada?) sama zidala, hranila radnike, gajila stoku, radila na njivi i u povrtnjaku, porađala se između njegovih poseta rodnom selu i podigla njihovu zlatnu decu. Shvatih u trenutku da je „mlada” njegova supruga i da je to naziv za ženu koja se udala i „došla u kuću”. Tako sam izbegla novo otvaranje zemlje.

Pričao je vrlo zanimljivo. Reklo bi se da je proputovao bar pola ove naše zemaljske kugle. Svuda je različito, ali ovde je najbolje. Zaključio je. Jeste da je zaradio, doneo kući, opravdao odsustvo, nikad opravdao to što je „mlada” bila sama, ali gaji duboko poštovanje prema njoj. Sve je sama uspela. Gleda je, reklo bi se, s puno ljubavi, ali ga je sramota da kaže i da je voli. Spušta ona ruku na njega i nudi ga kafom. Sramežljivo kaže da on voli ovu našu kafu iako je proputovao sveta, ali slabu, s puno šećera. Tek da se zacrni. Hoće li neko od nas? Može ona da nam skuva i pravu kafu, a ne tu njegovu. Ne, hvala, radije bismo čuli priču o tim putovanjima. I dalje mi nije jasna veza naočara i priče.

Pređe on nekako na priču i o njima, kao da me je čuo. „Znaš li, dete, koliko sam sveta ja video? Mnogo. A naočari sam nosio od kada sam bio baš mali. Odvela me matera kod lekara, onog za oči, jer kaže buljim, a ne gledam. Stavili mi naočari, one sa žicom kao da su dugački brkovi. Tako sam počeo da ih nosim, vidiš i sada. Onda sam počeo da ih skupljam i to mi je ostalo”. Sa dna korpe vadi te prve naočari. Sećam se i ja tih naočara i drugara koji su ih nosili. „Pa sam tako menjao naočari, ramove, bile su sve jače, jer sam video sve manje. Bilo mi je žao da ih bacim. Šta su one sve videle! Pola sveta. Sve što sam video, videle su i one. Da ih bacim, bilo bi to kao da bacim sećanja. Eto, to je to što vidiš u korpi. Moja sećanja”. Priča dugo, detaljno, ali vrlo zanimljivo.

Setila sam se usput i jedne koleginice koja je imala stav i držanje vredno poštovanja. Nosila je naočari različitog oblika, uvek vrlo originalne i lepe. Njoj su uvek dobro stajale. Na taj komentar bi odgovarala da su naočari prvo što vidiš na nečijem licu. One govore o tebi. Zbog toga je vrlo važno znati odabrati i nositi ih.

Kafa je već bila popijena, jedna od onih kafa iz čijih šoljica ni najveštije čitačice sudbine ne mogu ništa da pročitaju. Jednostavno, nema soca. Bilo je vreme da krenemo, došli smo u kratku posetu. Ustadoše „starac” i „mlada” da nas isprate. Tutnu mi „mlada” u ruke teglu slatkog od kupina i teglu džema od kajsija. Red je da se malo buniš, kao nećeš, a hoćeš, pa sam i to uradila, ali ona reče: „To se kod nas zove milošta. Sve je od naših kupina i kajsija”.

Bila sam im beskrajno zahvalna na gostoprimstvu, milošti i najviše na priči. U isto vreme, bila sam i vrlo zadovoljna, i nekako setna. Koliko sam priča čula u ovih nekoliko, da ne kažem koliko, decenija rada, ali evo još jedne koju nisam čula. Kad samo pomislim kako je ova priča mogla lako da mi promakne da smo samo nastavili put i nismo odlučili da svratimo. Samo na kafu. A ovamo, bogatstvo nečijeg života za koje ne postoje reči. Da sam muškarac i da nosim šešir, duboko bih mu se naklonila, sve sa skidanjem šešira.