Kako izgleda prijateljstvo posle šezdesete godine

Nedavno objavljen snimak Džejn Fonde na Instagramu u kome se žali kako od navršene 60. godine teško nalazi nove prijatelje, zapravo otvara čitav niz pitanja. Neke od njenih „novih” prijateljica su se u tom snimku požalile da su se osećale proganjano i pritisnuto. Sigurno je da Džejn ovo nije želela. Verovatno je želela da osveži svoja prijateljstva uvođenjem novih osoba, a možda i da pokuša da na neki, ne baš lak način, napravi ona koja bi donekle mogla da zamene zauvek izgubljena. Život je surov. Danas imamo, sutra nemamo.

Kako se stvaraju prijateljstva

Rekla bih – „gde me nađe” s ovim prijateljstvima. Nismo li sve uložile veliki napor, želju, radost, deljenje najemotivnijih životnih trenutaka, smeh, suze, po koju tešku reč, zagrljaje, poruke, pisma i razglednice dok ih je bilo, šaputanja preko telefona, tajne koje ni najveće špijunske organizacije nisu mogle da uhvate? Zar nismo delile „onu” haljinu koja nje bila baš osvetnička, ali je mogla da posluži u slične svrhe, cipele koje su pomalo žuljale, parfem koji je bio u modi, šminku baš i ne, ali nakit, o da. Nije to bio bogzna kakav nakit, više ono što bi stari nazvali đinđuvama. Danas se to zove bižuterija.

Svakodnevna nega prijatelja

Prijateljstva se stiču i neguju zaista od najranijeg detinjstva. Sigurno da svi imamo među prijateljima one koji su na našim fotografijama sa prvog rođendana. Onda se prijateljstva usložnjavaju, bogate elementima zrelosti, našim i tuđim očekivanjima. Međutim, neka naizgled vrlo čvrsta prijateljstva, u nekom trenutku mogu i da se ugase. Razlozi su brojni: svako se razvija u svom smeru, bez predznaka, ili ima situacija u kojoj se neko osetio, s razlogom ili bez, povređen, ili je zaista neko očekivanje iznevereno ili pomoć izostala. Ili, jednostavno, nije ga više bilo.

Prijateljstva se neguju i na daljinu. Sigurno je da imate prijatelje koji su se iz nekog razloga iselili i sada žive negde daleko. Moguće je sačuvati takva prijateljstva, uz dobru volju i trud da na poruke odgovaramo, da se čujemo preko neke mreže, da se vidimo kad god je to moguće.

Takva prijateljstva ne gube od svog kvaliteta ni najmanje.

Kad se izgubi prijatelj

Mnogo je prolivenih suza zbog izgubljenih prijateljstava. Nekada se čine i pokušaji da se ta odumrla prijateljstva ožive, da im se udahne novi život. Ali, avaj, ne ide to tako. To je isto toliko moguće kao i pokušaj ponovnog spajanja dvoje ljudi koji su se nekada mnogo voleli, ali su prestali da gaje takva osećanja jedno prema drugom. Kada se takav pokušaj i napravi, uvek se oseća, kao neravnina, džomba na putu, od trenutka u kome je došlo do prekida. Onda svaki korak nosi mogućnost da se neravnina oseća i da taj potres zaista boli. Nije to stvar zlopamćenja, ponajmanje osvete, nego, eto, ne ide pa ne ide.

Posebno je bolno izgubljeno prijateljstvo, uslovljeno trajnim gubitkom. Kako nema pravila u životu i ljudi jednostavno zauvek odlaze, tako u nekom trenutku počinju da nestaju dragi prijatelji. To onda zaista nema zamenu.

Neko novo lice

Vratimo se tim šezdesetim godinama. Zar sada sve iz početka? Nova poznanstva se stiču na planinarenju, kod prijatelja na nekoj proslavi, na književnoj večeri, nekom egzotičnom putovanju na kome je više žena nego muškaraca, na nekom kursu koji nismo stigle do sada da pohađamo. Lepa su to poznanstva, ali za prijateljstvo je potrebno više. Npr. uspomene sa ekskurzije, sećanje na prvu ljubav, prve tanke čarape nakon dosadnih sokni, preplakane noći zbog nekog tamo tipa koji sada izgleda ko nedajbože, fotografije sa rođendana, letovanja, venčanja na kome je jedna od nas bila kuma, a druga bila mlada. A rekle smo da će ona treća ovoj kumi da bude kuma kad dođe vreme. Ko god bi želeo da uđe na velika vrata, ili se samo ušunja u taj vrlo intiman prostor, može da se doživi kao neko ko je agresivan, napadan, nekritičan.

To svakako ne znači da krug poznanika, pa i prijatelja ne može da se proširi. Može, naravno, ali pod uslovima koji su prihvatljivi za obe stane. Nije dovoljno da jedno želi. I ne samo to, potrebno je da je taj novajlija prihvaćen i od one već uigrane ekipe koja svakog prvog ponedeljka u mesecu ispija kafu, zajedno obilazi prodavnice bez ideje da nešto kupi, zna imena sve dece i svih unučića, uvek kupi pravi poklon koji nikada nije skup, zna pravu reč u pravo vreme.

Nova osoba u već ustaljenom krugu donosi dah novog, svežeg, odmornog, nove priče, zgode i nezgode, nekad i tračeve, što da ne ako nikoga ne povređuju. Ali teško da će to biti ono čvrsto prijateljstvo u čije temelje je ugrađen… ceo život. Dakle, nova poznanstva sa ukusom prijateljstva u šezdesetim su moguća, samo ipak treba biti obazriv prema dotadašnjim prijateljima, ali i prema tom nekom novom. Jedino u tom slučaju moglo bi se reći da imamo nekog novog, da kažemo, prijatelja, iako nam je šezdeset.