Kako da ostanemo dobro u doba neizvesnosti

Osoba ne mora direktno da preživi opasan događaj da bi obolela od posttraumatskog stresnog poremećaja

Emocionalno zrela osoba bi trebalo da u potpunosti prihvati činjenicu da svi živimo u svetu verovatnoće i šansi, gde nema niti će ikada biti bilo kakvih apsolutnih izvesnosti, i trebalo bi da shvati da to nije užasno, naprotiv!

ALBERT ELIS

Još uvek nismo uspeli da „uhvatimo vazduh” posle niza emocionalnih poremećaja nastalih kao posledica kovida-19, jer je situacija i dalje potencijalno ugrožavajuća po nas, a morali smo ponovo da „zaronimo” u nesigurnost, neizvesnost i strah, koje je izazvala aktuelna svetska situacija, povodom mogućnosti da rat, koji je gori od svake zaraze jer se širi neverovatnom brzinom od jednog do drugog ljudskog uma, poprimi nesagledive posledice po ceo svet.

Prva reakcija na traumatski događaj su šok i neverica

Neizbežne posledice hroničnog stresa koji traje pune dve godine i osećaj straha za sebe i svoje voljene koji nas prati u stopu, utiču na nas tako da naši emocionalni kapaciteti više nisu dovoljno dobri, jer smo dugi vremenski period u trpljenju koje se ispoljava kroz zdravstveno stanje (mentalno i fizičko), kroz promene raspoloženja, ponašanja, kao i neefikasnost na svim poljima.

Kad oko nas sve vri

To nam govori da u trenutnu situaciju, koja s pravom može da se nazove traumatski događaj, ne ulazimo emocionalno spremni i snažni. Zapravo, jedino izvesno je da će budućnost biti neizvesna! Ovo je vreme koje nosi povrede i pretnje po sopstveni fizički integritet ili integritet drugih, nama dragih osoba, i rezultira različitim disfunkcionalnim osećanjima povodom traumatskog događaja, kao što su:

– anksioznost povodom stalne opasnosti;

– depresija povodom mogućeg gubitka života, strah od gladi (svedoci smo bezglave kupovine prehrambenih proizvoda, koje skladištimo jer nam to pruža sigurnost), strah od gubitka svog doma, imovine, uz intenzivan osećaj BESPOMOĆNOSTI;

– osećaj krivice povodom onoga što smo propustili da uradimo;

– osećaj stida povodom nemoći i nesposobnosti osobe da zaštiti sebe ili druge;

– bes povodom nepravde/poniženosti i osećanja ugroženosti.

Oko nas trenutno sve „vri”, a mi ne možemo ništa da uradimo, jer mnogo toga ne zavisi od nas! Osoba ne mora direktno da preživi opasan događaj da bi obolela od posttraumatskog stresnog poremećaja. Dovoljno je da smo suočeni sa stvarnom ili potencijalnom opasnošću, gde su ugroženi lični ili tuđi integritet. Prva reakcija na traumatski događaj su šok i neverica. To je iskustvo sa kojim se ne mirimo, koje je neshvatljivo, nepojmljivo i neizrecivo, iskustvo koje menja osobu.

Svako od nas se različito nosi sa traumatskim događajem – neko bolje, neko lošije i neko se spontano oporavi, a neko ne!

Faktori rizika za razvoj posttraumatskog stresnog poremećaja

U pomenute faktore rizika spadaju:

– jačina trajanja traumatskog događaja;

– vrsta traumatskog događaja;

– već postojeći psihijatrijski poremećaji (na koje se nadovezuje PTSP);

– nizak obrazovni nivo/inteligencija;

– prethodne traumatizacije (kao što je kovid-19, sada opasnost od rata), koje mogu imati kumulativni efekat;

– odsustvo socijalne podrške.

Savet psihologa

Spasiće nas emocije, ljubav i vera. Radite stvari u kojima uživate. Negujmo privrženost, to je komponenta ljubavi koja je svesna i podrazumeva rešenost da se nešto uradi.

Prihvatimo sva negativna osećanja, jer oporavak od traume dolazi samo od sebe, a ne od jačine fokusa na simptom koji osećamo.

Ako ne možemo da promenimo situaciju, promenimo viđenje iste, jer život uvek nađe put i u to ime zauzmimo dobar stav. Dobar stav nas vodi u dobro raspoloženje…

Negujmo privrženost, to je komponenta ljubavi koja je svesna i podrazumeva rešenost da se nešto uradi

Dobro raspoloženje nas vodi u odličan dan. Odličan dan nas vodi u odličnu godinu…

A onda ona postaje naš život!

Savet psihologa je da treba prihvatiti činjenicu da ne može sve da bude optimalno i da možda, u ovakvom trenutku, kada stres definišemo kao kumulativan, treba razmisliti o načinu našeg odmora od svega što nas preplavljuje u sadašnjem trenutku, kako bismo zadržali „glavu iznad vode”.

Trebalo bi da razvijemo „otpornost na stres” kako bismo izašli na kraj sa stresom, jer ne znamo koliko će ova i ovakva situacija trajati.