zivotno-iskustvo
Kada treba da usporimo

Kada treba da usporimo

Nije lako svuda stići, tim pre što znamo da jedno telo ne može da bude istovremeno na dva mesta. Tu negde posle pedesete, a bliže šezdesetim, počinje da se prikrada usporavanje

Usporavanje. Prva asocijacija na ovo mi je sjajan film Stenlija Kjubrika Isijavanje iz 1980. godine. Bez obzira na to što žanrovski film pripada horor filmovima, da dodam da je to jedan od najboljih horor filmova koji je ikad napravljen i iako mi je ideja sasvim različita, asocijacija je bila neminovna.

Svaka od nas se sigurno seća perioda kada je bila puna snage, mogla da pomeri zemaljsku kuglu bez poluge, stizala kao hobotnica sa dvanaest krakova (ne znam baš da li takve postoje, ali znam žene koje tako funkcionišu) da odgovori svim očekivanjima okoline. Od jutra skockana, nasmejana, spremi porodici doručak, deci užinu, odleprša na posao, obavi sve što treba uprkos džangrizavim šefovima (danas se to zove menadžment), vrati se kući, usput pokupuje šta treba, uključujući jednu majičicu, baš dobro dođe za ovo proleće, da svima ručak, poradi sa decom zadatke, okupa ih, stavi u krevet i nađe vremena za muža (danas se to zove partner) i sebe, i još stigne da spava. Odgleda većinu pozorišnih predstava, filmova koliko stigne, a sve knjige koje su in prođu kroz njene ruke. O časopisima neću ni da pričam. Podrazumevaju se. To su one žene koje nikada nemaju ni malčice zguljen lak na noktima, besprekorno ošišane, čije kuće mirišu na domaću supu i vanilice. E, sjajno, svaka čast. Pa tako one uredno guraju, guraju, rade, žive… do nekih godina.

Neko ume da napravi prioritete pa odluči šta će od čega da prihvati kao neminovno, a čega će da se liši. Ili da uspori

Ranije ustajanje, kasnije leganje ili…

Realno, takav život jeste ispunjen, ali je pomalo… horor. Nije lako svuda stići, tim pre što znamo da jedno telo ne može da bude istovremeno na dva mesta. Kad pominjem godine, tu prvenstveno mislim na one kada pređemo ono što, iz nepoznatog razloga, smatramo polovinom života. A šta ako neko živi 89 godina? Tu negde posle pedesete, a bliže šezdesetim, počinje da se prikrada usporavanje.

Za sve je potrebno malo više vremena. Ne kažem, mnoge stvari mogu i dalje da se rade na način o kome sam govorila. Šta je onda razlika? Ili ranije ustajanje (zvuči kao horor, zar ne?), ili kasnije leganje (takođe horor) ili polagano odustajanje od nečega. Neko ume da napravi prioritete pa odluči šta će od čega da prihvati kao neminovno, a čega će da se liši. Ili da uspori. Ili da odustane. Ili da ostavi za neki drugi put. Ili…

Kada smo u situaciji da menjamo stil života zbog toga što nešto ne stižemo više, nemamo hitrinu ili snagu, to znatno utiče na raspoloženje

Kada smo u situaciji da menjamo stil života zbog toga što nešto ne stižemo više, nemamo hitrinu ili snagu, nekada ni volju, onda to znatno utiče i na naše raspoloženje. Koliko sam puta čula kako se žene žale da im je teško da nešto započnu, a onda nekako klizi, ide. Nije problem u započinjanju nego u tome što to što se započne izgleda kao nešto što traje duže nego što smo naučili. Za nešto za šta nam je ranije bio potreban sat, pa i manje, sada nam treba dvostruko više. Neke žene to doživljavaju kao svojevrsni poraz uz samooptuživanje, žalopojke na nepravedan život ili pominjanje već toliko puta izrečene rečenice da su se u životu istrošile. Suštinski, sve je tačno. Ali, život ne nameće pravila. On ima određene puteve, neke vremenske periode u kojima postoje neka očekivanja od svakog bića na zemlji.

Nema tog posla koji će ostati neobavljen, ali je pitanje tempa. Polako, sve se stiže

Pustimo da život određuje tempo

Sigurno je da od devojčice od četiri godine nećemo tražiti da spremni ručak, ali ćemo očekivati da pokupi igračke i bojice. I, da, da se sama presvuče za kupanje i spavanje. Od učenice sedmog razreda život očekuje da spremi krevet i ne beži iz škole. Bar toliko. Od studentkinje, da ipak dođe kući u vreme koje je sama odredila. Da bi mama mogla da zaspi. Jer, ostati budan dok ćerka ne stigne, znači – čuvati je. Tek kasnije shvatimo da to nije način da se ćerka sačuva, ali jeste da se mama umiri.

Problem nastaje onda kada usporavanje prestane da bude neminovnost koju treba da prihvatimo i postane opterećenje, pre svega za ženu, a potom i za okolinu. Okolina nekada ne prepoznaje problem koji žena ima, pa je teši, bodri, umesto da kaže da je to očekivano i normalno. Posebno, usporavanje ne nosi sa sobom i manjak ljubavi prema toj ženi koja je nekada jurila 200 km na sat, a sada jedva dobaci do 50. Reći će: „O, da, mama se malo usporila, ali sve stiže.” Kako? To ona zna. Pa onda, nije li bolje da makar u tim nežnim godinama poslušamo sebe bar jednom u životu i zaista usporimo. Nema tog posla koji će ostati neobavljen, ali je pitanje tempa. Polako, sve se stiže. Neke stvari mnogo brže nego što bismo želele ili se nadale. Vreme je da pustimo da život određuje tempo. Eto, bar sada.