Kad mi dođu moje lutke

Kad se kaže da su nekog „uhvatile” lutke, uglavnom se misli da je u pitanju neki, često ničim izazvan, baksuzluk, teranje kontre, nezadovoljstvo… To je prolaznog karaktera

Sredinom osamdesetih godina, u Studiju B je radila Branka, kafe-kuvarica, koja je pravila najbolju kafu, crnu, jaku, sa kajmakom. Puna energije, uvek raspoložena da sve sasluša. Koja god da je tema, ona klima glavom i ponavlja: „Da, pile, da, da”, i na kraju uvek kaže: „O, lutka slatka, preslatka”. Tako, jednom, Đoko Vještica isprozivao nekog funkcionera, i ona kaže: „Jesi li čula šta mu je Đoka rekao, lutka slatka, preslatka?!”

Kad se kaže da su nekog „uhvatile” lutke, uglavnom se misli da je u pitanju neki, često ničim izazvan, baksuzluk, teranje kontre, nezadovoljstvo, nalaženje mane svemu i svačemu… To je prolaznog karaktera, kratko traje, ali ume da izludi okolinu. I meni ponekad dođu, mada sa godinama sve ređe. Nekada sam znala da budem uporna, ne popuštam ako znam da sam u pravu, pa su mi govorili da će me proći te moje lutke, da ću shvatiti da svet ne funkcioniše na idealima, da ne postoji kosmička pravda, da se ništa ne podrazumeva…

Kad sam porasla, nisam prerasla lutke. U gimnaziji sam skupljala krpene lutke

U vreme mog detinjstva i odrastanja, nije bilo nekih igračaka, zato smo se uglavnom igrali napolju, jurili leptirove, igrali badminton, preskakali lastiš… bila je tek poneka lutka. Kad dobijem novu, majka ne da da se igram s njom, nego je stavi na policu, da je čuvamo. Bez veze.

Imala sam nepune četiri godine, mama je bila trudna sa bratom i sestrom i trebalo je da idem kod tetke, babe i dede u Prokuplje, dok se mama ne porodi i organizuje sa bebama. Mnogo sam volela tu tetku Ratku, najmlađu sestru moje mame, tada još uvek neudatu. Nežna, dobra, nasmejana… ona će najbolje da me namami. Rekla je da će mi kupiti tzv. italijansku lutku, koju su neki zvali i spavaća lutka, jer je uvek stajala u sobi na bračnom krevetu. To je bila najveća lutka, maltene moje visine. Frizura katastrofa, nekako pravougaona, pa otišla u visinu, ali zato krinolina sa čipkama i žiponima, kao princeza iz bajke. Oči su joj se pomerale, mogla je da žmuri. Koštala je čitavo bogatstvo, tetka je pola plate dala za nju. Tako me je namamila i mi smo krenule. Znala sam satima da sedim pored nje, kao nas dve nešto pričamo, ja je i pitam i odgovaram umesto nje, samo malo promenim glas. Godinama se vukla po kući, mama je čuvala… ne znam gde je i kako na kraju završila.

Kad sam rodila dete, radovala sam se svakoj plišanoj igrački, kao da je za mene kupljena

Kasnije, kad sam već porasla, nisam prerasla lutke. U gimnaziji sam skupljala krpene lutke. Kupovale smo ih i za rođendane drugaricama, imala sam ih baš mnogo. Jednom sam na ekskurziju ponela jednu, pa je čuvala u rancu, bojala sam se reakcije. Onda je došla faza Snupija, imala sam bezbroj figurica…

Kad sam rodila dete, radovala sam se svakoj plišanoj igrački, kao da je za mene kupljena. Mada, dečaci više vole drugu vrstu igračaka, ali nema veze… svaku sam mu davala, bez čuvanja. Kod moje svekrve sam gledala punu vitrinu igračaka koje je dobijao od familije, nove neotpakovane, koje je ona čuvala jer su „mnogo lepe”, pa da duže traju.

Neke žene maštaju o novim automobilima, novom šopingu u inostranstvu… a ja ostadoh na nivou krpene lutke. I baš mi je lepo

Danas toliko toga ima u ponudi, da se čovek izgubi. Bez obzira što nemam neko malo dete u blizini, volim da gledam, a ponekad i kupim nešto, ali sebi. Ne moram nikome da polažem račune, a obradujem se svaki put. Da li je to neki dečji nedosanjani san, nije ni važno, ali moram povremeno da kupim i nešto što mi ne treba, a raduje me.

Neke žene maštaju o novim automobilima, novom šopingu u inostranstvu, novim kozmetičkim tretmanima… a ja ostadoh na nivou krpene lutke.

I baš mi je lepo.