Jezik želja svako zna
Dečje kudrave kose i vrućih obraza, dečak je dotrčao do male gradske fontane. U kratkim pantalonama sa džepovima iz kojih je upravo izvukao znatiželjne šake i naslonio na kameni rub, pitao se:
Koliko li je ovih novčića u vodi?
Koliko je ljudi ovde bilo i bacilo novčić i poželelo želju da niko ne čuje?
Kako je ova fontana razumela sve te želje?
Koliko jezika ova fontana govori? Mora da su to svi jezici sveta…
Knjige pišu da na svetu danas postoji nekoliko hiljada različitih jezika. Svaki ima svoja pravila, gramatiku, reči ili gestikulaciju, glasove ili simbole. Mnogi se jezici između sebe ne razumeju, a razlog tome znaju samo lingvisti i istoričari. Ali, postoji jedan jezik, može se reći tajni, koji govori svaki čovek na ovoj planeti. To je jezik koji i ona fontana zna i zato razume svakoga ko joj pokloni taj jedan novčić i poveri joj se.
To je jezik želja.
Nema ga u knjigama jer ga je teško objasniti, teško je reći odakle je došao i otkud se pojavio. Ali, svako ovim jezikom govori i svako ga razume.
Kada umorni od jurcanja po letnjem dvorištu dva dečaka zastanu ispred izloga sa sladoledom i pogledaju se, oni se razumeju bez reči i isto misle:
Da nam je bar jedan ovaj voćni da podelimo napola?
Kada se pogledaju dve majke koje je život spojio u istoj sobi porodilišta nakon što su na svet donele zdrave i punačke devojčice, one se razumeju pogledom:
Dobro je prošlo, sve je u redu. Neka budu žive i zdrave!
Kada se njihove majke nekoliko godina kasnije budu pogledima srele na ulici sa unukama, sasvim slučajno, i one će se odlično razumeti. Na ivici suza od radosti, bez ijednog glasa, jedna će razumeti želju one druge:
Neka je Bog čuva! Nemirna je, duša mila, ljubi je baka. Teško ju je stići u ovim godinama!
Razumeju se i dvoje u supermarketu, u dugačkom redu pred kasom čiji rasplet još nije na vidiku. Samo jedan susret pogledom, za kojim sledi drugi upućen punim kolicima sa vikend-nabavkom, aktivira jezik želja koji mislima i emocijom progovori:
Uf, ovo će potrajati. Naoružajte se strpljenjem. Ali, brzo će.
Bez ijedne sumnje u lepe želje i bez reči razumeju se i dve žene na izlaznim vratima bolnice nakon deset dana provedenih na lečenju. Jedna će drugoj jezikom želja i jednim pogledom poželeti:
Ne ponovilo se. Nadam se da si sada dobro. Želim ti da se ovde nikad više ne vratiš!
I kad nećete, vi progovorite jezik želja. On nekako sam progovori kad oseti tuđu radost ili nevolju i prepozna je kao svoju. Kada život tako spoji ljude, njima su reči suvišne. Jedan zna šta drugog stiska, zbog čega bi zaplakao ili bi se zacenio od smeha, glasno, da sve stane. I tako je svaki dan. Tako je i u prazničnim danima.
Samo, čini se da kad dođu praznici i svet obasjaju svečana svetla, svečana odela i bogate trpeze i ukrasi, jezik želja sam progovara. Kao da oseća sve ljude ovog sveta, kao da zna za svačiju životnu priču, iskušenje kroz koje prolazi, radosti koje naslućuje.
Možda je ovaj jezik želja krivac kada vam u prazničnim danima dođe da zaplačete tek tako i da kupite najveći megafon na svetu i sa najviše zgrade javite svima:
Sve je dobro! Srećna vam Nova godina i sve novo što dolazi!
