zivotni-stil
Jelka (2005–2021) ili ceo život na terasi - To sam ja
Prirodna novogodišnja jelka u saksiji

Jelka (2005–2021) ili ceo život na terasi

Davne 2006. godine kupili smo jelku. Plan je bio da je nakon praznika negde zasadimo, ali nismo imali gde. I tako je krenuo život jelke, donete sa neke planine, na četvrtom spratu zgrade u Palmotićevoj

Nikada nisam voleo da imamo „živu” jelku za Novu godinu, jer me je to podsećalo na sve ono što činimo planeti. Zarad trenutaka zabave uništavamo život. Opcija sa busenom bila je za one sa grižom savesti, jer je busen značio produžetak života. U realnosti, bilo je podjednako izvesno da će, kao i jelka bez busena, završiti na đubrištu.

Davne 2006. godine kupili smo jelku jer smo imali drage goste, Matkoviće iz Kotora. Definitivni plan bio je da je nakon praznika negde zasadimo. Međutim, desilo se, kako uvek biva, da nismo znali gde. U dvorištu naše zgrade već su bile posađene dve mučenice, a na uglu Palmotićeve njih nekoliko. Odlučio sam da kupim veliku saksiju i da je držim na terasi sa ostalim cvećem. I tako je krenuo život jelke, donete sa neke planine, na četvrtom spratu zgrade u Palmotićevoj.

Vreme je prolazilo, a jelka je rasla. Morao sam da kupujem sve veće i veće saksije, a i da potkresujem grane, jer toliko malo zemlje verovatno nije moglo da podrži veliku krošnju. Jelka je sve više ličila na italijanske čemprese, jer je samo na vrhu bilo granja. Verovatno je i to bio razlog zbog koga sam kupio veliku italijansku saksiju sa klasičnim ornamentima Mediterana. Bila je toliko velika da sam prestao da je pomeram.

Očigledno da jelki to nije smetalo, jer je i dalje rasla. Trpela je vremenske uslove, zimi sneg, a leti vrućine, jer je bila okrenuta zapadu, pa je sunce leti stalno peklo. Srećom, na terasi je postojalo crevo, pa joj je deo vlage vraćan svake večeri.

Kad bi jelka mogla da priča

Od te 2006. godine mnogo stvari se promenilo. Bilo bi jako interesantno kad bi jelka samo mogla da priča. Moja ćerka Nina tada je imala 18 godina i spremala se na fakultet.

Privatna arhiva
Nova godina 2006

Tada nismo znali da će studirati u Beču i da će tamo ostati da živi. Dušan je imao sedam godina, i ko bi rekao da će danas postati jedan od najperspektivnijih mladih vaterpolista na svetu. Miloš Matković je imao tri godine i još uvek se nije znalo da će jednog dana biti najpoznatiji među nama. Mi, odrasli, živeli smo slično kao i sada, na ovaj ili onaj način. Neka ostane zapisano da sam te godine osnovao Antidoping agenciju Republike Srbije. Bili su nam u gostima Borko, Mata i Nata, a mi smo išli, kao i uvek, kod tašte na ručak. Nažalost, čika Šilje i Jelkice više nema.

Ne znam šta bi jelka ispričala, ali bila je svedok, pa i više nego svedok, dugo godina. Čak i kada smo je zanemarivali opstajala je i po najvećem suncu. Hvala Bogu, dočekala je i moje unuke, ispratila je psa Bafija, a dočekala i macu Mici, koja je na njenom stablu oštrila kandže.

Borić Jelka

A onda je došla pandemija, stanari Palmotićeve su se nekako raštrkali, i bila je mnogo dana bez vode na jakom suncu. U jednom trenutku, zajedno sa lišćem japanske šljive, otpale su joj sve iglice, ali su vraćene intenzivnim zalivanjem, da bi se u avgustu 2021. potpuno osušila.

Privatna arhiva

Izbegli smo da 2006. godine završi na đubrištu i pružili joj kakav-takav život sa fikusom bendžaminom, koji je star koliko i Nina (33 godine), i drugim biljkama koje očigledno lakše žive u saksijama.

Desilo se da je u godini kada smo bili suočeni sa velikim požarima na celoj planeti, poplavama i vulkanskim erupcijama, jelka skončala kao da je bila potpuno nezbrinuta. Očigledno da njen dalji rast u saksiji nije bio dobar izbor. Još jedan dokaz da ne obraćamo pažnju na globalno zagrevanje. Što kaže Greta Tunberg: „Bla, bla, bla”, za sve aktivnosti političara za spas planete. Ona je dokaz da ne činimo dobro – umesto da krasi planinske vrhove, skončala je u saksiji.

Privatna arhiva

Na njeno mesto smo posadili mladi borić i odlučio sam da ga nazovemo Jelka, ne samo zbog uspomene na jelku koja je tu bila, veća ne vreme koga više nema.