Jedinstvenost zvana – POŠTAR
Moguće je da se neko i ne seća funkcije poštara u vreme digitalizacije, interneta i koječega što koristimo za komunikaciju. Poštar danas, uglavnom, donosi kazne za pogrešno parkiranje, sudske pozive, poneki časopis na koji smo pretplaćeni. Postao je nekako nevidljiv.
Poštar je bio značajna figura u našem odrastanju. Znao je svakog ponaosob u svakoj zgradi, ko se rodio, ko maturira, ko se ženi, u čijoj kući se rodila beba. Znao je ponekad i da sakrije neku opomenu od roditelja i tutne u ruke adolescentu da ode i plati, da se mama i tata ne ljute. Umeo je da obraduje, uteši, podeli s nama neku radost i tugu.
Donosio je telegrame sa čestitkama, ali i one s tužnim porukama. Boga mi, donosio je i telegrame sa izjavama ljubavi. Bilo je to neko drugo vreme. Kao da je znao šta je u telegramu. Smeškao bi se, onako, zaverenički. Romantizovano ili ne, bilo je drugačije, opuštenije, srećnije, druželjubivije.
Preko poštara smo se i mi u zgradi družili. Nije on prenosio vesti, ali dok nama isporučuje pošiljku, već zvoni na susedna vrata, pa hteli ili ne čujemo šta se dešava.
Ništa nije tražio, ni očekivao
Retko bi poštar ušao u kuću. Nekako bi se sve odvijalo na vratima. Ako bismo baš pritisli da uđe, popio bi kafu s nogu ili „rakijicu”, svi joj nekako tepamo, zar ne? Kada bi pošiljka bila novčana, davali smo poštaru neki dinar zbog malera. I zbog zahvalnosti. Nikada poštar nije tražio, ni očekivao, ali bi se videlo da ga obraduje. Poštari nikada nisu imali plate dostojne težine njihovog zanimanja. Nikada. Nekada bismo mu dali kesicu kafe ili čokoladu, ako ima decu.
O poštarima lično nismo mnogo znali. Nismo često znali ni ime. Sećamo se uniforme i ogromne torbe iz koje su virile koverte. Tačno je znao koja je koverta za koga. Još više, zbog čega. Ta vrsta informisanosti bez znatiželje, odanost poslu, prijateljski odnos prema stanarima, dostojanstvo bez huktanja i žalbi na tešku torbu i još teži posao, kao da su bili u opisu posla poštara.
„Šta sam rekao, stiglo je!”
Koliko je sreće podeljeno iz te torbe, koliko je pisama očekivano i primljeno iz vojske, inostranstva, dopisa svih vrsta. Čekao se poštar na ulazu u zgradu ili na kapiji. Samo da pismo stigne. Koliko je samo suza proliveno jer pismo nije stiglo. I onda utešne reči poštara, drugara našeg, da će stići, sigurno će stići, negde se u putu zagubilo. A zna i on, i mi, da neće. Pa ako slučajno stigne, ne zna se ko je srećniji, poštar ili mi. Uvek uz reči: „Šta sam rekao, stiglo je!”
Poštar je raznosio i razglednice. Sećate se razglednica? To su one karte sa fotografijama različitih mesta. Slali smo ih s putovanja, letovanja. Bilo je važno da stignu pre nas, pa smo pisali razglednice, besomučno, već prvog dana.
Nemoj slučajno da se zaboravi neka ujna ili strina, koju ionako nismo ni videli, ni pozvali telefonom godinu dana. I svi srećni – oni koji su dobili razglednicu kojoj se dive, jer je „tamo baš lepo” i poštar koji nikada neće stići „tamo” jer za to nema novca. A
li, video je to neko mesto „tamo” i neka neko kaže da nije lepo. Možda će posle da pita kako je zaista bilo, ali to samo ako nekoga baš dobro poznaje. Danas šaljemo selfije s tih nekih mesta, poštar ih ne vidi. Šteta, uštinuli samo mu od njegovog uživanja.
Kada zvoni kaže – „poštar”
Ako je stigla pošiljka, a vi niste kod kuće, ostavio bi je kod komšije za koga zna da pijete kafu zajedno, ponekad bar. Nepogrešivo. Pa ako ni komšije nema, doneće ponovo sutradan, da ne idemo u poštu po to, kad je već tu.
Najtužniji je naš poštar bio kada je donosio telegrame saučešća. Skupi ih nekako, donese odjednom, da ne bismo plakali svakog puta. Ovako se isplačemo zajedno, odjednom. Možda pitate – a kako se zvao poštar? Ne znam, a ne znate ni vi. Bilo je mnogo poštara u našim životima, i svi su se zvali „poštar”. Kada zvoni kaže „poštar” i nikada ne pitamo kako se zove.
Ma koliko da je poštara prošlo kroz naše živote, svi su bili sjajni. Možda zato i nemaju ime nego pripadnost i jedinstvenost – Poštar!