inspiracija

Javna kuća

Zašto je mnogim mladim i lepim devojkama važnije da imaju skupi sat, nego dečka koji ne gleda na sat?

Afera „elitna prostitucija” trese Srbiju. Tabloidi objavljuju eksplozivne tekstove o makroima i prostitutkama koji su pohapšeni ovih dana u najnovijoj akciji ovdašnje policije. Makroi su povezani sa estradom, a navodne prostitutke su manje-više poznate javnosti, jer su bile učesnice raznih rijalitija, ili su pevačice u pokušaju.

Pitam se šta razlikuje elitnu od obične prostitucije? Više cene? Bolji izgled prostitutki? Mesta na kojima se odvija seksualno-finansijska razmena? Društveni i finansijski status klijenata? Eventualna bombastičnost imena koja se kotrljaju po naslovnim stranama tabloida? I s tim u vezi – mogućnost ucene? Organizovani sistem prostitucije?

Logično, za medije nije zanimljivo hapšenje anonimne devojke koja maše vozačima ispod Plavog mosta. Mediji se hrane imenima, i to imenima koja su prethodno sami promovisali. U projektu povezivanja „elitnosti” i „prostitucije” svoju ulogu imaju i mediji.

Pitam se šta razlikuje elitnu od obične prostitucije?

Fasciniranost telom i novcem, ono je što vlada savremenom javnom scenom – a relativizovanje svih moralnih vrednosti dovelo je, između ostalog, i do toga da je sve postalo prihvatljivo. Ako je govor o telu i o privatnim seksualnim vragolijama postao nešto kao dobar dan, ako se gledaoci neprestano bombarduju scenama seksa aktuelnih „zvezda” rijalitija, ako je dominantni usklik današnjice „novac rešava sve”, ako je savremeni uspeh oslikan šampanjcem, džakuzijem i firmiranom tašnom na Instagramu, ako su javno objavljene privatne telefonske poruke ključni dokaz „lične neodoljivosti”, ako je separe u noćnom klubu usputna stanica do života iz bajke, isto koliko i dvominutna slava do koje se stiže preko sopstvene javne bruke – onda je sasvim logično što je javna scena postala neka vrsta akvarijuma za ribarenje ljudskih duša, i tela.

Nije dakle pitanje ko i kako, nego zašto?

Zašto je mnogim mladim i lepim devojkama važnije da imaju skupi sat, nego dečka koji ne gleda na sat? Kako smo kao društvo stigli dotle da nedostatak stida postane vrlina koja se plaća, i da odsustvo osećaja za bilo kakave moralne vrednosti postane model prihvatljivog ponašanja?

Upravo u toj izopačenosti leži sav jad današnjice – plaćanje „elitnoj prostitutki” i njenog klijenta čini „elitnom“ ličnošću u njegovim sopstvenim očima i u očima medija koji o tome pišu.

Tamo gde je novac jedino merilo sveta, i božanstvo kome se treba klanjati, tamo javna scena postaje simbolička javna kuća.