inspiracija
Izlet - To sam ja
Mirjana Bobić Mojsilović - književnica i autorka kolumne "Majke mi, bajka"

Izlet

Izlet nas je održao, njemu hvala. Izlet je, kada smo mi rasli, bio, nekako, praznik porodice

Videla sam prošlog vikenda komšinicu, koja živi preko puta ulice, kako otvara gepek automobila i stavlja unutra pletenu korpu iz koje je virio vrh bageta, i dve flaše vode, i flaša vina. Preko ramena joj je bio lepo složen, kao neki škotski tartan, prilično širok karirani šal.

Nije bilo pretoplo, ali pomislila sam, možda je zimogrožljiva.

„Hladno?”, pitala sam.

„Ovo?”, pokazala je prstom na svoje rame. „Ovo je ćebe.”

„Pa gde ćeš sa ćebetom?”

„Kako gde? Na izlet! Kada se inače iznosi ćebe iz kuće osim kada se ide na izlet”, rekla je, smejući se, i mahnula mi u znak pozdrava. Onda je sela u auto i otišla tamo gde nisam bila milion godina, na izlet, i uhvatila me je iznenadna nostalgija.

A izlet nas je održao, njemu hvala. Izlet je, kada smo mi rasli, bio, nekako, praznik porodice.

Ćebe, pre svega, po kome ležimo dok grickamo slamke i teramo poludele mrave sa butina, i dok mama iz pletene korpe, jer tada nije bilo najlon kesa, vadi kutije u koje je spakovala ručak, dok tata namešta antenu tranzistora kako bi posle, ležeći na travi, mogao da lepo sluša direktan prenos fudbalskog derbija.

I setila sam se kako bismo odmah bili gladni, odmah smo tražili da jedemo.

O da – to nas je napravilo, i to nas je učinilo kreativnim, i duhovitim, i normalnim

Pa ćemo posle da trčimo po šumi, i po lišću, i da igramo badminton, i da trčimo do česme u Topčideru da se napijemo vode. I kako je mama pohovala šnicle, a mi smo voleli samo kuvana jaja i paradajz i so, i jetrenu paštetu, i kako je na ta dva kvadrata ćebeta ležala sa nama, i bubicama, ta jednostavna obična mala sreća koju uopšte nismo morali da držimo za ruke, jer je u pozadini pevala Lola Novaković, a posle se čuo huk sa tatinih tribina, i to je bio život koji nas je napravio, da budemo ovakvi, nikakvi i divni.

Mama koja bdije nad tim ćebetom, i jajima, i nad tim šniclama, i nad zrakom sunca koji kroz granje pada na tatin potiljak i tranzistor, na musavu decu, koja od svake šume, i uz njih dvoje, tatu i mamu, zamisle svaku plažu na ovom belom svetu, o da – to nas je napravilo, i to nas je učinilo kreativnim, i duhovitim, i normalnim.

Karirano ćebe, i mamina tergalka, i tatin tranzistor i to što smo jeli paradajz kao da su jabuke. I taj Topčider i Košutnjak.

Ne znam koga bih danas pozvala na takav neki izlet.

Nemam tergalku i ne pohujem šnicle.

Niko nema tranzistor.

Ne znam da li više uopšte postoje direktni prenosi utakmica.

Jer izlet, to je bio mali život.

I u stvari, veliki život koji je mogao da se uglavi u tri i po kvadrata ćebeta.

Sve ostalo, samo je surogat.