Izgubite se u Veneciji
Ne znam da li je savet dobar, ali čini mi se da neke destinacije vredi posetiti van sezone. Ne samo da je jeftinije nego ono što je još važnije – nije gužva.
Mnogi koje poznajem, zimski odmor provode u Aziji (Tajland, Vijetnam, Indonezija, Šri Lanka…). Kad već ne skijaju, idu negde na toplo i za skromne pare uživaju u svemu što privlači milione ljudi u sezoni. Da su avio-karte pristupačne kao ranije, sve bi to bilo uporedivo i sa cenama u Srbiji. Međutim, mali broj razmišlja o odlasku u neke evropske gradove, verovatno zato što je hladno i što je valjda tako normalno. A situacija je suprotna. Značajni turistički gradovi su prazni, hoteli su znatno jeftiniji, kao i ostala ponuda, uključujući i najjeftinije pešačke ture razgledanja grada. Može se reći i da su prizori drugačiji, nedostatak zelenila, drugačije svetlo i prazne ulice otkrivaju potpuno druge detalje. Ako pritom imate malo sreće i dobijete par sunčanih dana, onda sve liči na neočekivanu avanturu. Takav je bio boravak poslednjih januarskih dana 2024. godine u Veneciji, koja je na nekih sedam sati vožnje od Beograda.
Bez gužve je lepše
Grad izgleda potpuno prazan. Da nema disciplinovanih Azijata, ne bi se videle organizovane grupe turista. Vidljivo je ne tako puno individualaca, od kojih je većina izabrala da prenoći u Veneciji ili u blizini na putu za nekuda. Međutim, nije poenta da se prenoći već da se ostane. Idealno je bar tri dana, jer za to vreme možete da vidite dosta, ali da osetite grad koji i sam nije navikao na turiste u to vreme.
Zamislite da ne čekate red ispred crkve Sv. Marka, pa da i sama ponuda kupovine karte s prvenstvom gubi smisao. Ili zamislite da u šetnji gradom odlučite da odete na koncert i kupite kartu na blagajni, ili da na predstavu u čuvenoj operi La Fenice samo uđete. Nema potrebe ni za rezervacijom restorana, ispred većine stoje kelneri koji pokušavaju da ubede što više prolaznika da zastanu baš kod njih. Nema gužve ni za šankom, pa kao i svi Venecijanci možete da popijete kafu za šankom i pojedete kanolu. Jedino što su kanole ipak malo drugačije. Čini se da imaju manje rikote, a više šlaga, i ima ih toliko vrsta da čovek više i ne može da se seti da originalni imaju mrvice pistaća na krajevima, a ne sve vrste slatkiša, uključujući i nutelu.
Venecijanski sat © Nenad Dikić
Ljudi iz Venecije
Ono što se bolje vidi zimi su i ljudi koji žive u Veneciji. Iako grad na 150 kanala i 450 mostova na 121 ostrvu nije toliko privlačan, imigranti iz svih krajeva sveta dominiraju i na ulicima, i u restoranima, i u hotelima. Da je Marko Polo živ, verovatno bi bio začuđen da sve koje je sretao na putu sada može da vidi u Veneciji. Možda je tako i pravedno. Vekovima je Venecija dominirala zahvaljujući svili, začinima, dragocenostima i svemu što je stizalo putem svile iz Azije, da bi sad bilo nelogično da ljudi iz tih krajeva nemaju pravo da dođu u Veneciju.
Tako izgleda sasvim logično da su kelneri iz Bangladeša i Senegala, kuvar iz Libana, vlasnik restorana Arapin, prodavačica iz Moldavije. Iako se Moldavka u prodavnici ne uklapa baš u put svile, njen argument je da je rumunski koji ona govori romanski jezik, sličan italijanskom, i da se baš zato dobro snalazi. Nismo stigli da saslušamo priče ostalih iz Litvanije, Latinske Amerike i Afrike, ali smo zato imali prilike da tri sata slušamo Frančeska, pored čijeg imena stoji PRO, koje ne potiče od Pro Reka za koji je igrao vatrepolo, već je vezano za njegovo profesionalno vođenje turista pod stare dane. Kaže da je igrao i s našim Aleksandrom Šoštarom i Igorom Milanovićem, zna Novi Sad i Beograd, jer je igrao u zlatno vreme Bečeja, ali neverovatno poznaje Veneciju. On je PRO jer ne vodi ture na trgu Svetog Marka, za koga kaže da je „noćna mora” već otkriva turistima sakrivene delove, geto, stare kockarnice i kupleraje, pijace i crkve od kojih svaka ima neku tajnu, a da pritom ne spada u top pet najposećenijih. Podseća nas na literaturu i filmove, jer toliko njih govori o Veneciji kroz istoriju do današnjih dana.
Na momente se zaboravlja pa o Šekspirovim junacima priča kao pravim istorijskim ličnostima, pa Jevrejina Šajloka iz Mletačkog trgovca, poznatog i po izvanrednoj glumi Al Paćina, stavlja u kontekst realnih istorijskih događaja. Iako se zna da je lik fiktivan, ne zna se kako je Šekspir toliko realno opisao geto i okolnosti života u Veneciji. Šekspirolozi tvrde da Šekspir nikada nije posetio Italiju, pa je onda još čudniji Julijin balkon u Veroni ili Dva viteza iz Verone.
Sve to me je podsetilo na običaj da pre nego što negde odem pogledam ili pročitam neka važna dela, što sam ovog puta propustio. Zato, pre nego što otputujete u Veneciju, pogledajte film Mletački trgovac u kome glavne uloge tumače Al Paćino i Džeremi Ajrons, Kazino Rojal o Džejmsu Bondu, Turista sa Džonom Depom ili Inferno iz Den Braunovog serijala koji koriste Veneciju, kao i neke manje poznate delove Venecije.
Bolnica u Veneciji © Nenad Dikić
Iznenađenja na svakom koraku
Ipak, mene je ovog puta najviše iznenadila bolnica Santi Giovanni e Paolo, čije pročelje izgleda kao crkva. Tek ulaskom i prolaskom kroz duge hodnike i prostrane bašte shvatićete da je to, u stvari, sve veliki bolnički kompleks. Pre nego što uđete u bolnicu, sa desne strane možete da vidite impresivnu veliku baziliku Santi Giovanni e Paolo koja je jedna od najvećih i najvažnijih crkava u Veneciji, i svakako je treba posetiti. Kuriozitet je da se u hitnu pomoć pacijenti dovoze brzim brodićima kojima je jedino dozvoljeno da glisiraju po kanalima.
Dvorište bolnice u Venecji © Nenad Dikić
Drugo iznenađenje je bila knjižara Aqua Alta ili Visoki vodostaj koja, pored najvećeg mogućeg izbora knjiga o istoriji Venecije na svima jezicima, čuva kao eksponate knjige koje su poplavljene nekoj od mnogih poplava u dvorištu. Ova neverovatna knjižara nalazi se u ulici Calle Longa S. Maria. Mnoge knjige se čuvaju u velikoj gondoli. Prvo što sam ugledao bio je Korto Malteze, i odmah sam pomislio da sledeći put idem njegovim koracima po ulicama Venecije.
Putevima umetnosti
Iako nije vreme bijenala, jedna od mnogih zgrada u blizini pijace Sv. Marka krije izložbu sa fotografijama Pikasa, Dalija i drugih velikih umetnika koji su stvarali u Venciji, a da to nismo znali, ni o tome razmišljali. Koliko je samo umetnika stvaralo u Veneciji? Pored slikara Vencijanske škole (Tintoreto, Đorđone, Ticijan, Veroneze…), kaže se da su u Veneciju svraćali Rubens i Velaskez, ali i Tarner i Mone, i dvojica gorepomenutih. Ostalo je mnogo legendi o tim velikim umetnicima. Tako je 1560. škola Di San Rocco raspisala konkurs za odlučivanje o umetniku koji će oslikati plafon jedne od njenih sala. Tintoreto, željan da bude primljen za člana bratstva, prijavio se na konkurs, kao i njegov rival, ali i prijatelj Veroneze.
Fotografija-Dali i Gala u veneciji © Nenad Dikić
Međutim, umesto da podnese skicirani dizajn na zahtev, Tintoreto je napravio kompletnu sliku i postavio je na plafon pre nego što je otkrio sudijama. Bio je svestan da je toj organizaciji zabranjeno da odbija bilo kakvu dobrotvornu donaciju i zato je, kada je to otkriveno, najavio da je poklanja školi. Kao rezultat toga, i uprkos nezadovoljnim konkurentima, Tintoreto je pobedio i njegova slika Svetog Roka ostala je na mestu i dan-danas. Ovu priču verovatno ne bismo znali da nismo pronašli Frančeska koga vredi još jednom spomenuti, kao i njegovu organizaciju vodiča volontera Guru Walk.
Potopljene knjige © Nenad Dikić
Iako nisam stigao da pomenem sve ono što je važno – nastanak grada i dolazak izbeglica iz Rima nakon propasti Rimskog carstva, zidanje na stablima pobodenim u mulj, stvaranje Mletačke države i vladanje svetom sve do dolaska Napoleona, podizanja nivoa mora, ali istovremenog tonjenja tla, pa čak ni karneval – mislim da sam vam otkrio nešto važnije – ako hoćete da vidite nešto neobično, pripremite se, idite u vreme kada se ne ide, provedite nekoliko dana i izgubite se u Veneciji, jer ćete u tom lutanju svakako izaći na neku poznatu ulicu.