Ivana Španović – najbolja srpska atletičarka svih vremena
Pet puta je osvajala zlato, tri puta na evropskom dvoranskom takmičenju i po jednom na evropskom šampionatu i svetskom dvoranskom takmičenju. Sve ovo Ivani, u ovom trenutku, možda nije važno, ali mi nikada nismo imali bolju atletičarku
Bio je 18. avgust 2016. godine u Rio de Žaneiru kada je Ivana Španović osvojila bronzanu medalju u skoku udalj. U doping stanici sačekala ju je dr Marija Anđelković i bila svedok njene velike želje da postigne još bolji rezultat. Izgleda da je naš mentalitet takav da uvek želimo bolje.
Istovremeno su se u doping stanici našle i Elejn Tompson i Šeli En Frejzer-Prajs. Između njih je bila Tori Boui iz SAD. I Jamajkanke su izgledale zadovoljne, ali su rekle da će na sledećim igrama biti još bolje. Svi koji prate vrhunski sport znaju koliko je teško pobediti u ove dve discipline – skok udalj i sprint, a tek koliko je teško održati vrhunsku formu četiri godine do sledećih Olimpijskih igara.
Srbija ima samo tri medalje osvojene na svetskim atletskim prvenstvima, od toga su dve Ivanine
Dominacija Jamajkanki
A onda je došla korona i sve je postalo još komplikovanije, jer je forma, tempirana za 2020, morala da se produži za godinu dana. Mnogi nisu uspeli, ali Elejn jeste. Iako je u Tokiju nastupila u svojoj 30. godini, ne samo da je pobedila, već se na svega 0,12 stotinki približila čuvenom rekordu Florens Grifit Džojner iz 1988. godine od 10,49 sekudni.
Međutim, ovoga puta je Elejn bila zadovoljnija, ne samo zato što je ubedljivo pobedila, već zato što su prva tri mesta zauzele Jamajkanke. Očigledno da ono što nisu uspele u Riju, Elejn i Šeli En su uspele u Tokiju, jer je sada treća bila njihova sunarodnica Šerika Džekson. Tvitovale su o totalnoj dominaciji Jamajkanki.
„I ja sam ljudsko biće”
Ivana Španović je u kvalifikacijama u Tokiju skočila 7 m, iako se odrazila 7,5 cm pre linije odraza, i zauzela prvo mesto. Međutim, u finalu nije ponovila ovaj rezultat i skokom od 6,91 m zauzela je četvrto mesto. Da je skočila kao u kvalifikacijama, osvojila bi zlato. Novinari su javili da Ivana nije uspela. Ni Ivana sama nije našla reči kojima bi izrazila kako se tačno oseća.
Skok je njen atletski nerv
Meni prvo padaju na pamet reči Šakari Ričardson: „I am human, too”, izrečene nakon što je bila pozitivna na marihuanu i zbog toga ispala iz tima SAD, iako je prema rezultatima mogla da ugrozi Elejn. Mnogo buke se diglo oko celog slučaja, pa su reagovali i Kongres i Bela kuća.
Napravljene su pravne analize, razmatrane promene Antidoping kodeksa, razgovaralo se o poziciji atletike, ali samo mali broj ljudi je prokomentarisao koliko toga su atletičarke morale da se odreknu poslednjih pet godina, da bi uopšte došle na Olimpijske igre. A ja bih dodao: koliko su morale da paze na svaki zalogaj, da treniraju dva puta dnevno, da se izbore sa povredama i raznim drugim stanjima, zatim sa koronom, da bi konačno došle na takmičenje koje je maksimalno zatvoreno, bez publike, bez mogućnosti da se slobodno kreću i komuniciraju i da onda, u jednom trenutku, budu na vrhuncu.
Sigurno ćemo imati šansu da Ivanu ponovo vidimo na podijumu sa najboljim atletičarkama, na Svetskom prvenstvu u Beogradu, sledeće godine
Karijera duga skoro 20 godina
Ne znam nijednu profesiju koja je bila pred takvim izazovima. Naprotiv, mnogi su odustali u vreme pandemije od svega, povukli se i nisu sebi čak ni dali šansu. Ivana je vredno trenirala, napredovala i plasirala se na Olimpijske igre. To su joj bile četvrte OI. Inače, njena karijera je duga skoro dvadeset godina. Još uvek se sećam reportaže iz 2005. godine gde kaže da je sa 8 godina skočila 4 m.
Osvojila je preko deset medalja na svetskim i evropskim takmičenjima. Možda je lakše za pamćenje da Srbija ima samo tri medalje osvojene na svetskim atletskim prvenstvima i da su od toga dve njene. Pet puta je osvajala zlato, tri puta na evropskom dvoranskom takmičenju i po jednom na evropskom šampionatu i svetskom dvoranskom takmičenju. Znam da sve ovo Ivani, u ovom trenutku, možda nije važno, ali mi nikada nismo imali bolju atletičarku.
Zato sada treba da joj damo podršku, a sigurno ćemo imati šansu da je ponovo vidimo na podijumu sa najboljim atletičarkama, na Svetskom prvenstvu u Beogradu, sledeće godine. Kako je rekla u svom prvom intervjuu, skok je njen atletski nerv i u to ćemo se uveriti sami.
Atletičarke su u proteklih pet godina morale mnogo toga da se odreknu, da se izbore sa raznim izazovima, pa i sa koronom, da bi konačno došle na takmičenje koje je zatvoreno za publiku
Zato sačekajmo sledeću godinu kada će se sve atletske heroine pojaviti u Beogradu i kada ćemo uživo moći da vidimo Ivanu sa Elejn, Šakari i ostalim najboljim atletičarkama.
Zaista, dominacija atletičarki.