Isej Mijake – doviđenja, učitelju!
Mijake je promenio moj pogled na svet. Kasnije sam često razmišljala o tome kako jedna naizgled tako minorna odluka da se zakorači u neku zgradu i obuče haljina, može biti zaista iskustvo koje promeni mnoge poglede na život
Negde na prelazu između 20. i 21. veka bila sam starija tinejdžerka koja se zaputila u London. Gorela sam od nestrpljenja da zakoračim u tu čuvenu školu za koju sam, zapravo, samo znala da ju je pohađao, za mene tada najveći među velikima, Aleksander Mekvin.
Kakva je to avantura bila za nekoga ko je, iz sankcijama zatvorene zemlje, zbog borbe sa vizama i ambasadama, granicu prelazio samo ka jugu, prilikom povremenih poseta Grčkoj.
Kabina u Harodsu
Taj put u London bio je susret sa svim onim što se moglo videti na stranicama svetlucavih magazina, do kojih se takođe dolazilo uz savladavanje velikog broja prepreka.
Tih godina, neka nova, avangardna japanska imena vladala su svetskim modnim pistama, a posebne legende su se plele oko njihovih veština u pristupu kroju i prenošenju drevnih znanja iz origamija.
Gledano sa strane, delovalo je da su to uzbudljive i drugačije od svega do tada viđenog skulpture od neočekivanih materijala, za koje se nije moglo reći koliko su zapravo bile nosive. Ipak, posmatranje ovih transparentnih, ponekad plisiranih, ponekad dekonstruisanih čuda u prostoru bilo je nešto što je nama, koji smo tih godina počinjali da se bavimo dizajnom, delovalo kao svetlo u svetu koji je postajao pomalo konzervativan i uštogljen.
Sa takvim predznanjima i očekivanjima, ušetala sam jednog junskog dana u čuvenu robnu kuću Harods. Ništa posebno nije me tamo privuklo, sem radoznalosti i želje da preda mnom oživi svet sa stranica romana i brojnih filmova koji su tokom godina stvorili sliku i očekivanja da će me iza tih staklenih vrata dočekati Engleska 19. veka. Kao kontrast svih mojih prethodno konstruisanih očekivanja, uletela sam u šareni svet sa stranica modnih časopisa. Ovde je važno pomenuti i kako su nama, deci analognog sveta, pre nego što smo naučili da surfujemo na talasima digitalnih mreža, štampana reč i fotografija bile povod za brojna izbuđenja, ali i iluzije.
Odjednom sam razumela svu veličinu japanskih dizajnera i onaj mistični oreol koji ih je obavijao
Nije bilo dodatnog istraživanja svake informacije, jer je najčešće postojao samo jedan izvor, a sve mimo toga bio je povod za dodatno maštanje.
Traganje do danas
Hodajući kroz taj i takav Harods, nimalo nalik onom koji sam očekivala, nabasala sam tada, prvi put u životu, na Iseja Mijakea (Issey Miyake). Dobro, da budem iskrena, zapravo na jednu njegovu kreaciju. Nepunih desetak minuta kasnije, stajala sam u kabini robne kuće potpuno opčinjena prizorom koji sam videla u odrazu ogledala. Odjednom sam razumela svu veličinu japaskih dizajnera i onaj mistični oreol koji ih je obavijao.
Način na koji je ta avangardna i, na prvi pogled, nimalo ženstvena kreacija doprinosila konturama moga tela i snaga koju su u trenutku dobile moje mlade godine, do danas je ostalo nešto za čime kao umetnik tragam.
Moje sećanje je sasvim lično i jedino mogu da se zahvalim Mijakeu na tome što me je naučio kako da postanem druga vrsta dizajnera
Usledili su sati isprobavanja odeće, brojnih dizajnerskih imena koja su bila tako daleka na prostorima Balkana tih čudnovatih devedesetih godina, ali ništa više nije bilo isto. Mijake je promenio moj pogled na svet. Kasnije sam često razmišljala o tome kako jedna naizgled tako minorna odluka da se zakorači u neku zgradu i obuče haljina, može biti zaista iskustvo koje promeni mnoge poglede na život.
Mogla bih sada, u nedelji kada je ovaj veliki umetnik i vizionar otišao iz naše sfere prisutnosti na neka drugačija mesta, pričati priče iz njegove biografije.
Ne bih pogrešila ako bih vam ispričala da je bio inovator koji je igru sa plisiranjem materijala podigao na savim novi nivo.
Pesnik među dizajnerima
Na primer, možda bi vas zanimalo i da je prvi komad koji je javno predstavio javnosti bila haljina od jednog komada materijala, i to davne 1974.
Ne bih pogrešila ako bih vam ispričala da je bio inovator koji je igru sa plisiranjem materijala podigao na savim novi nivo
Možda bi vas zanimalo i to da su ga pojedini kritičari nazivali pesnikom među dizajnerima, jer su tvrdili da je svaki red njegovih plisea kao stih neke poeme.
Mogla bih da kažem sve to i mnogo, mnogo više o posebnom geniju, sada, kada ga više nema, jer lepo je reći nešto posebno o onome koga nema.
Ipak, moje sećanje je sasvim lično i jedino mogu da se zahvalim Mijakeu na tome što me je naučio kako da postanem druga vrsta dizajnera.
Neki su učitelji posebni baš po tome što vam prezentuju bitne lekcije, a da ih nikada ne sretnete. Ako naiđete na njihov rad u pravom trenutku u životu to može biti znatno važnije za vaš napredak.
Doviđenja, učitelju!