Ipak je sve do nas

Mnogo dece prođe kroz moju kuću vikendom, i to me raduje.

To ostavlja nas umorne roditelje da ceo dan zevamo, jer jedni izlaze ranije, drugi kasnije, a vraćanje u topli dom je još nelinearnija putanja. Ujutru brojim čupave glave da znam koliko uštipaka da pečem.

Koliko god da je gužva i da nikom ne prijaju ekstra aktivnosti vikendom, 18. rođendani se slave uveliko.

Koliko god da je sve neizvesno, deca rastu izvesno i godine prolaze, hteli mi to ili ne.

Koliko god da sam iznenađena, moje ćerke imaju plastične nokte, a drugarica moga sina ima roze kosu.

Proleće je zimi, moda putuje brže od tornada, sarma je nezdrava hrana i svi moramo jesti semenke sa meseca i piti bivolje mleko sa Madagaskara.

Sva sreća, deca i dalje jedu uštipke nakon izlaska. Domaća jaja i jogurt. Mlad kajmak i domaću pitu.

Ipak je sve do nas.

Razum, pre svega.

Ne volim ništa preko reda, ni na silu. Ne volim proleće zimi. Volim da nosim kaput i da zima pojede viruse i bakterije.

Ali, ko mene pita…

Deca rastu, mladost je nemilosrdna. Na nama je da im utkamo da vole kuću, svoju zemlju, da razvijaju svoje vrline, da gledaju u sebe, da vole i poštuju starije, svoje bližnje. Da se raduju svakom danu i svakoj ispečenoj pogači. Da se sete svoje bake koja je mesila hleb. Da se sete da je to njihov DNK koji pamti. Da se u svojoj zemlji osećaju kao kod kuće. Da znaju šta je dom i domovina.

Želim svojoj deci da se u njihovoj kući kuva supa od domaće kokoške i da svi znaju šta su salčići.

Imam jedan novi recept koji ću danas da probam, kanim se već mesecima.

Deca prevrću očima na moj odabir muzike, te se danas prepuštam njima: Good morning, Kanje Vest (Kanye West)!

Njegova ljubav traje zauvek! Psalam 118