inspiracija
Zezanje - Gorica Nesovic | To sam ja

Imanje-nemanje

Nikako da ocenimo koliko i čega treba imati u tzv. zalihama. Ja se i dalje držim brojke od dva. Po dve konzerve od svega, i po dva kilograma brašna, šećera…

Moja generacija je doživela i da ima, i da nema. Još kao deca, pamtimo da su nas majke slale u prodavnicu da na neke bonove kupimo po flašu ulja. Onda se pojavilo neko smrdljivo ulje, ni nalik na ono koje smo koristili, pa bila drama da se to nekako potroši. Baš se osećalo.

Znalo se i kad stiže hleb pančevac, malo veća vekna, pa smo i to jurili da kupimo. O kafi da ne pričam. Bilo je para, ali nije bilo robe. Onda se sve nekako sredilo.

A struja? Restrikcije po grupama. Mi se grejali na struju – da se smrzneš! Onda smo morali hitno nešto da preduzmemo, pa je tata doneo peć naftaricu.

Tempirana bomba u kući, ali brzo je grejala. I to se nekako sredilo.

Ajvar i džem

O devedesetim godinama, da ne govorim. A bombardovanje?

Nas dve sa troje dece, same u zgradi. Deca mala, ne treba da išta znaju, ne sme ništa da fali, glumimo normalan život. Kuvam svaki dan, svega mora da bude za decu. Snalazimo se. Kupila sam mali primus, pa kad nestane struje da može nešto da se podgreje. I naravno, ko šta nađe, to kupuje. Imala sam konzerve pasulja, kukuruza, graška, jaja obavezno, dva kila brašna i isto toliko krompira, dva kila šećera, mleko dugotrajno i nekoliko paketa mesa u zamrzivaču. Bilo ajvara i džema.

A slušam već nedeljama kako će biti teško, ali da ne brinemo, jer imamo dosta žita i ulja, nećemo ostati gladni. Pa stručnjaci, kako se od ulja i brašna pravi ručak?

Razumem potrebu da napravimo neke zalihe, iskustvo nas je tome naučilo, ali realno – šta će njima toliki šećer?

Frka sa šećerom traje i dalje. Kaže mi jedan moj drugar da su baba i deda u samoposluzi kupili šećera za sedam hiljada i dvesta dinara. Znači, osamdeset kila.

Razumem potrebu da napravimo neke zalihe, iskustvo nas tome naučilo, ali realno – šta će njima toliki šećer?

Puno i pod rukom

Jedna moja rođaka ceo život je gomilala, pre svega, hranu. Imala je dva zamrzivača, dupke puna. U špajzu sve puno do plafona, od tegli do toalet-papira. Kako natrči na nešto što je na akciji, ona kupuje, bez obzira što to već ima i što joj trenutno ne treba. Jednom prilikom, mi kod nje na ručku, a ona će meni: „Goco, sine, da ti spakujem sarmu iz zamrzivača, da imaš kad ti zatreba za ručak…” Ne vredi to što kulturno odbijam, ona je već ušla u friz i vadi zaleđene kese. Na kesi i datum na svu sreću – sarme stare tri godine. Kaže: „Pa ništa im ne fali, bile su zamrznute”. Bacila sam ih, naravno.

Nikako da ocenimo koliko i čega treba imati u tzv. zalihama.

Ja se i dalje držim brojke od dva. Po dve konzerve od svega i po dva kilograma brašna, šećera, pasulja…

Nikako da uhvatimo balans, da ima i para, i robe.

Ne gomilam stvari, ali volim da imam nešto, da imam za nedelju dana, da ne moram svaki dan u prodavnicu. Volim da se vikendom natovarim na pijaci, da jedva kući donesem, da mi sve bude puno i pod rukom, kao da je to dokaz blagostanja, makar i prividni.

Kad sve dobro iskombinujem, onda ostane para i za ona ženska zadovoljstva, pa se dobro osećam i spolja, i iznutra.