Igra brojeva i socijalnih predrasuda

Robujemo predrasudama koje osuđuju one koji nisu po standardu. Eto nas u svetu koji obeležavamo brojevima, a ne onim ko su zaista ljudi preko puta nas, ili ko smo i kakvi smo mi zaista

Čudna neka igra brojevima dešava se tik ispred naših očiju. Ne, neću o kovidu. Povod je mnogo bezazleniji ili u opštoj pometnji samo tako izgleda. Ovog puta – o igri brojevima velikih modnih kuća, malih konfekcija i još manjih radnji za izradu odeće.

Modni, ali ne i dovoljno zdrav diktat vezan za to kako bi trebalo da izgledamo, šta je in, a šta nikako ne smemo, uslovio je da su se neki proizvođači odeće odlučili na jednu naizgled bezazlenu promenu. Naime, mnogi počinju da obeležavaju žensku odeću manjim brojevima od onih koji oni realno jesu. Ako ste npr. nosili broj 42, sada je to 40, ili u nekim slučajevima 38. Diiiivno, kažete, eto kako sam uspela da se dovedem u red.

Ako ste nosili npr. broj 42, sada je to 40, ili u nekim slučajevima 38. Diiiivno, kažete, eto kako sam uspela da se dovedem u red. Pa i nije

Pa i nije. Gledamo u brojeve, ali ne u ogledalo. Ili, ako ste nosili cipele broj 39, ljubazne prodavačice vam kažu kako su njihovi kalupi drugačiji, pa sada nosite 38. Probate i odeću i obuću i stvarno, sada nosite 40 i 38. O, sreće! Da li? Ili to znači da u velikoj meri „robujemo” diktatima ne samo mode, nego i socijalnih predrasuda. Da, predrasuda koje osuđuju one koji nisu po standardu (!?), a pitanje je šta uopšte u ovom smislu znači standard. Svaka od veličina je standardna za osobe koje nose određeni broj i ni jedna nije „standardnija”. To mi liči na ono dečje „ko je prvi”. Uvek se nađe i „najprvi”. Eto nas u svetu koji obeležavamo brojevima, a ne onim ko su zaista ljudi preko puta nas, ili ko smo i kakvi smo mi zaista.

Svetu je teško ugoditi

Jedno vreme su organizatori modnih revija postigli kratkotrajni dogovor da više neće angažovati izrazito vitke devojke kao modele, već one osobe koje imaju ono što se naziva normalnom težinom. Dogovor je, očigledno, bio kratkog daha. Ideja je bila da se, koliko je to moguće, preveniraju problemi iz spektra poremećaja ishrane, što znači izgladnjivanje do krajnjih granica. Naravno, u najvećem broju slučajeva za ovo nisu odgovorni modni diktati i problem je druge, psihološke prirode, ali ne treba isključiti i povodljivost i uticaj vršnjaka i sredine. Otuda i brojevi koji su manji od naših i naše poverenje u brojeve, a ne u santimetre i ogledala. Uostalom, svaka roba nađe kupca.

Naravno da nije dobro da se oglušimo o mišljenja drugih, ali sud tih drugih ne bi trebalo da bude zvezda vodilja u našem poimanju nas samih

Postoji još jedan zanimljiv fenomen. Butici sa ženskom odećom koji nude i prodaju velike brojeve, obično se zovu buticima „za punije dame”. To zaista nije uvredljivo, bar nema tako osuđujući i obezvređujući prizvuk. Ali… butici koji prodaju takvu odeću za muškarce obično se zovu „XXXL” buticima. Znamo, naravno, da takvi brojevi postoje i da takvi muškarci postoje, ali mi nekako dođe žao zbog ovakvog vida diskriminacije. Uvek mislimo da je diskriminacija više povezana sa ženskim rodom, kad ono… Bilo bi, možda, korektnije da piše „Butik za puniju gospodu”. Uvek postoji ali. Ali možda im više znači, ili je zvučnije, da se osećaju kao XXXL, nego kao puniji. Svetu je teško ugoditi, verujte.

Sloboda da biramo

Kako god, vraćamo se na temu doživljaja sopstvenog tela i reakcije okoline o kojoj vodimo računa više nego što je baš potrebno. Ne samo da se ogledamo u kućnim ogledalima, u liftovima, prodavnicama odeće, izlozima pored kojih prolazimo, nego se ogledamo i u očima onih koji nas vide. Pri tome, nekada nije važno ni da li je to neko koga volimo i do koga nam je stalo, nego postaju važni i oni posmatrači koji nam i nisu važni.

Butici koji nude i prodaju velike brojeve, obično se zovu buticima „za punije dame”. Ali… butici koji prodaju takvu odeću za muškarce se obično zovu „XXXL” buticima

Čije merilo je važnije, naše ili njihovo, ko god oni bili? Naravno da nije dobro da se oglušimo o mišljenja drugih, ali sud tih drugih ne bi trebalo da bude zvezda vodilja u našem poimanju nas samih. U suprotnom, nema razlike između podanika i slobodnih ljudi. Slobodnih u smislu slobode izbora i borbe za samu sebe.

Tako nam ostaje da prihvatimo igru brojeva kao igru i domišljatost proizvođača odeće, ali da isto tako izoštrimo oko za nas same. Možda ponekad i ne izgledamo baš onako kako bismo želele, ali ostaje nam sloboda da biramo. Možemo da izgledamo kao „lutka sa naslovne strane”, onako kako bismo volele da izgledamo, često onako kako jedino možemo zbog različitih okolnosti u kojima se nađemo, ili onako kako nam se nudi kroz igru brojeva. Izbor je uvek i isključivo naš.