I kad sam mrmot – ništa ne stane

Želela bih jako da sa njim idem u Šampanju. Znam sve šta bi se dešavalo, odsanjala sam celo putovanje milion puta

Vreme je užasna stavka. Jedan Južnoafrikanac mi je rekao: „Vi belci imate satove, ali mi imamo vreme.”

Godinama mi odzvanja ova rečenica u ušima. Kad shvatim da čak i kad sam mrmot – ništa ne stane. Ništa srpski inat. Neobično baš. Kroz vreme nam je baš koristio.

Želela bih jako da sa njim idem u Šampanju. Znam sve šta bi se dešavalo, odsanjala sam celo putovanje milion puta. Možda da bi se on borio za moje srce, kao Nemci svih ovih vekova za Šampanju.

Dok zavijam danas sarmice od zelja, svima je jasno da može i Čurug, samo je važno s kim

Naravno, snovi moji se ređaju, ne stajemo samo u Šampanji. Idemo u Bretanju da jedemo coquilles st. jacque, u Pariz, na Azurnu obalu, u Konjak… Posle prelazimo na Španiju, pa San Sebastijan, sve do Bijarica. Italiju ostavljam za najslađe, idemo levom stranom tj. duž Sredozemnog mora, pa dokle stignemo… zauvek.

I dok zavijam danas sarmice od zelja, svima je jasno da može i Čurug, samo je važno s kim.

Samo šampanjac ne dam, da se zna. Može i domaći roze, uvek, ali zlatna medalja je već odavno dodeljena.

Deca vec 2 sata pokušavaju da izbegnu slušanje Stanislava Biničkog, ali bez uspeha.

Danas, samo strogo.