I, kad će to ali…?

Većina onih koji deluju izbirljivo, imaju potrebu da svakog prouče do detalja, ne upuštaju se u veze zbog toga što ne postoji potpuna garancija da je taj neko baš onaj pravi, suštinski su nesigurne osobe

Uopšte se ne šalim, ni najmanje, ali ovakvu rečenicu je prijateljica izgovorila prijateljici kada joj je ova, po ne zna se koji put, pokušavala da objasni kakve kvalitete ima njen potencijalni partner. Naučena da njena prijateljica dugi niz godina nalazi „dobre prilike”, kako se to nekada zvalo, da pri tome svakome nađe nešto što može da se zameri i da „konkurs” za status prijateljičinog partnera ostaje otvoren, nije imala strpljenja da sačeka da se izveštaj o novom kandidatu završi. Samo je pitala: „I, kad će to ali?”

Sasvim je sigurno da svaka od nas ima među svojim prijateljicama neku kojoj baš niko nije po volji. Obično se misli da su te žene izbirljive, narcisistične, da „nađe krpa zakrpu”, ili „lonac poklopac”. Čini mi se da je najuvredljivija ona izreka da „svaki probirač nađe otirač”.

Kao što vidimo, naš jezik je izuzetno bogat poslovicama. Ne samo ovim, naravno, već zaista bogat. Nije retkost da mi se u praksi dogodi da mi se neka od poslovica vrzma po glavi i da mi je navrh jezika da kažem, ali ne smem. Ne uklapa se u teoriju kojoj verujem i praksu koju radim. A baš liči, zaista.

Sasvim je sigurno da svaka od nas ima među svojim prijateljicama neku kojoj baš niko nije po volji

Naučila sam, zbog toga, da naše poslovice prilagodim rečniku teorije koju zastupam i da vidite – ljudi zaista reaguju na to. Naravno, svaka teorija ima svoj jezik i bilo je potrebno mnogo godina da shvatim da je jezik nešto vrlo bogato i da, makar teorijski, može da nađe primenu svuda. Eto, recimo u ovakvoj situaciji.

Pretpostavljam da bi se većina složila sa tim da su osobe koje, uslovno rečeno, traže manu drugoj osobi, upravo onakve kakvim ih opisuje naš jezik. Međutim, ili bolje da kažem ali, nije baš tako.

Savršenstvo – oblik nesavršenosti

Većina onih koji deluju izbirljivo, imaju potrebu da svakog prouče do detalja, ne upuštaju se u veze zbog toga što ne postoji potpuna garancija da je taj neko baš onaj pravi, suštinski su nesigurne osobe. Zbog svoje nesigurnosti grade veliki bedem oko sebe. Kako je svaki bedem ipak podložan rušenju, pa i taj lični, ovakve osobe počinju da traže ono što običnim jezikom zovemo „mane”. Sigurno je da svaki čovek ima neki nedostatak. Kažu da je savršenstvo najviši oblik nesavršenosti. Zvuči kao filozofija, ali ipak nije.

Pitam se, kako bismo živeli sa nekim ko je toliko savršen da se u odnosu na njega osećamo nekako sićušno i nedovoljno vredno. Pa, hm, teško. No, manimo se tih savršenih. Vratimo se onima koji traže upravo takve. Kako bi sebi obezbedile neku luku u koju mogu da se sklone od nepogode koja se zove uploviti u vezu, počinju da traže, a i nalaze, ono što nije baš idealno. Ko traži, taj i nađe, kaže jedna od naših poslovica. I, eto ti mane.

Rizik u ovom smislu donosi oslobođenje od predrasude prema samoj sebi i daje snagu za početak. I onda ne postoji „ali”

Da ne sitničarim, mana ima bezbroj, od toga da li neko puši, do toga da mu je nos dugačak, da mu uši nisu jednake veličine, da stalno priča o poslu, da je imao mnogo devojaka, ili pak premalo, da zarađuje malo ili mnogo, da su mu roditelji…familija…, da više voli more od nje, ili ne daj bože planinu, da je tek izašao iz neke veze, ili da dugo nije imao vezu i da ne dužim…tih „ali”  ima koliko vam duša želi.

Šta je rezultat svega toga? Za njega ne znam, možda je našao neku ženu koja ima veću toleranciju na nebitne faktore u životu, sigurniju u sebe i svoj izbor, a možda je i ostao sam sa tim „ali”. Za nju mogu da kažem, ne bez žaljenja, da će i dalje tragati za nekim ko nema „ali”.

Gde se nalaze ti ljudi koji nemaju „ali”? Molim da mi neko javi, ako ih nađe

Gde se nalaze ti ljudi koji nemaju „ali”? Molim da mi neko javi, ako ih nađe. Sve te osobe koje tragaju mogu da upadnu u dubok san kao Trnova Ružica, pojedu otrovnu jabuku kao Snežana, odu na bal kao Pepeljuga, ili gledaju u osvetljen prozor maštajući kako se tamo uselila sreća kao devojčica sa šibicama. Mogu sve to, ali se nadam da će izabrati nešto drugo.

Rizik donosi oslobađanje

Kad bolje razmislimo, ova nevesela situacija u kojoj smo sada, možda nas je naučila još jednoj stvari. Svaka muka se lakše podnosi kad nas je više, bar dvoje. Da ne govorim o životu koga se sećamo u tragovima, kao što su bioskopske predstave, pozorišta, izložbe, druženja, proslave. Zaista je lepše i sa punijim doživljajem kada je još neko tu.

Ne govorim sada o onima koje su ostale bez partnera, iz ma kog razloga. Takvih takođe ima i verovatno je da niko u takvoj situaciji nije srećan. Ali je ipak postojala sreća, tamo negde i nekada. Od sećanja i uspomena može da se obogati život.

Ova nevesela situacija u kojoj smo sada možda nas je naučila još jednoj stvari. Svaka muka se lakše podnosi kad nas je više, bar dvoje

Tek, vratimo se dugačkom spisku poželjnih osobina uočenih kod nekoga, kad, eto, na kraju reda stoji „ali”. Možda ipak može da mu se pripreti prstom i kaže „ja smem da rizikujem”. Rizik u ovom smislu donosi oslobođenje od predrasude prema samoj sebi i daje snagu za početak. I onda ne postoji „ali”.

Da ne kažem da „…ali, devojci sreću kvari”. Obično se misli da se to odnosi na nepoželjnu osobinu devojke, ali vidite da baš i nije tako. „Ali” je nešto čime devojka/žena sebi kvari sreću. Tek, idemo u život bez „ali”.