Hipotiroidizam (hipotireoza): simptomi, uzroci, dijagnostika, lečenje i prevencija
S obzirom na visoku prevalenciju hipotiroidizma (hipotireoze) i njegove štetne efekte na zdravlje stanovništva, u ovom tekstu možete da se upoznate sa značajem pravovremenog prepoznavanja nespecifičnih simptoma bolesti, mogućnostima dijagnostikovanja, adekvatnog lečenja (sa fokusom na upotrebu levotiroksina), kao i sa etiološkim faktorima i posledicama bolesti i mogućnostima prevencije.
Hipotiroidizam – najvažnije činjenice
Hipotiroidizam, nedostatak tiroidnih hormona, uobičajeno je stanje širom sveta. Utiče na skoro sve sisteme u organizmu. Ima širok spektar ispoljavanja, od asimptomatskog do, u retkim slučajevima, fatalnog.
Klasični simptomi hipotireoze uključuju umor, letargiju, povećanje telesne težine i netoleranciju na hladnoću. Međutim, svi ovi simptomi su nespecifični, tako da se dijagnoza obično postavlja na osnovu primene biohemijskih testova, testova kojima se u serumu ispituje funkcija štitaste žlezde. Najčešći uzrok hipotireoze je hronični autoimuni tiroiditis (Hašimotov tiroiditis), iako su česti i drugi uzroci, uključujući lekove (kao što su amiodaron, litijum i inhibitori imunoloških kontrolnih tačaka), lečenje radioaktivnim jodom i operacije na štitastoj žlezdi.
Monoterapija levotiroksinom je standardni tretman za hipotireozu. Ova terapija je bezbedna i jeftina, vraća testove funkcije štitaste žlezde u referentni opseg i poboljšava simptome kod većine pacijenata. Međutim, 10 odsto pacijenata ima trajne simptome lošeg zdravlja uprkos biohemijskoj normalizaciji testova funkcije štitaste žlezde, a značajan deo pacijenata na levotiroksinu ima koncentraciju tireostimulirajućeg hormona izvan referentnog opsega. Stalni simptomi, uprkos lečenju levotiroksinom, doveli su do toga da neki pacijenti koriste liotironin ili isušeni ekstrakt štitaste žlezde. Posledice nelečenog ili neadekvatno lečenog hipotiroidizma uključuju neplodnost, kardiovaskularne bolesti, dijabetes melitus, neurološke poremećaje i prekomerni rizik od umiranja.
Problemi sa štitastom žlezdom – svetska statistika
Poremećaji štitaste žlezde predstavljaju značajan zdravstveni izazov širom sveta, a razumevanje faktora rizika ključno je za prevenciju i efikasno upravljanje ovim stanjima. Nekoliko zemalja, uključujući Kinu, Indiju i Sjedinjene Američke Države, prijavljuje sve veću prevalenciju hipotireoze poslednjih godina. Prevalencija hipotireoze u izveštaju Nacionalnog istraživanja zdravlja i ishrane SAD bila je 4,6% u 1988. godini, a 2012. godine 9,6% i 11,7% u 2019. godini. Više od 30% svetske populacije živi u oblastima sa nedostatkom joda, posebno u delovima Afrike i severne i istočne Azije, što ih dovodi u opasnost od razvoja hipotireoze zbog nedostatka joda. U metaanalizi evropske populacije, kojom je obuhvaćen period od 1975. do 2012. godine, procenat nedijagnostikovanih poremećaja štitaste žlezde među svim poremećajima štitaste žlezde iznosio je 6,7%, a približno 5% ovih poremećaja bilo je povezano sa hipotireozom.
Veći rizik od razvoja hipotireoze imaju žene, stariji od 60 godina, oni koji imaju u porodici obolele od bolesti štitaste žlezde, oni koji boluju od nekog autoimunog oboljenja (dijabetes tip 1, celijakija, povišena antitela na štitastu žlezdu), oni koji su lečeni radioaktivnim jodom ili određenim lekovima, ukoliko su imali zračenje u predelu vrata ili gornjeg dela grudnog koša, hiruršku intervenciju štitaste žlezde ili ukoliko je osoba trudna ili se porodila u poslednjih šest meseci.
Hipotiroidizam – definicija
Prema Američkom udruženju za štitastu žlezdu, hipotiroidizam (hipotireoza) je nedovoljna aktivnost štitaste žlezde usled smanjenog lučenja tiroidnih hormona koji su neophodni da bi se obezbedilo normalno funkcionisanje organizma (vitalnih funkcija). To je stanje suprotno hipertireozi (hiperaktivnosti štitaste žlezde). Smanjeno lučenje tiroidnih hormona može biti primarne prirode – kada je smanjena sekrecija hormona iz same štitaste žlezde ili sekundarne prirode – usled kojeg je umanjeno lučenje hormona iz moždanih struktura, hipofize i hipotalamusa.
Šta je štitasta žlezda?
Štitasta žlezda je endokrina žlezda u obliku leptira koja se normalno nalazi u donjem prednjem delu vrata. Štitasta žlezda proizvodi tiroidne hormone koje skladišti, kako bi ih, kada našem telu zatreba, izlučila u krvotok i to u količinama koje su dovoljne za normalno funkcionisanje metabolizma. Hormoni štitaste žlezde pomažu organizmu da koristi energiju, da ostane topao i da mozak, srce, mišići i drugi organi nesmetano rade. Ovi hormoni se luče pod dejstvom hormona hipofize, odnosno tiroidnog stimulišućeg hormona poznatog kao TSH.
TSH reguliše proizvodnju dva osnovna hormona štitaste žlezde: tiroksina (T4) i trijodtironina (T3). Većina hormona koje stvara štitasta žlezda je T4, ali je ovaj hormon relativno neaktivan. Hormon T4 se pretvara u aktivan T3 u jetri i drugim tkivima. Ukoliko se smanji produkcija T3 i T4, hipofiza proizvodi veću količinu TSH da bi se stimulisao rad štitaste žlezde. Ukoliko na ovu stimulaciju ne postoji adekvatan odgovor štitaste žlezde, nivo TSH sve više raste, što može da dovede do gušavosti, odnosno uvećanja štitaste žlezde. Zato je merenje vrednosti TSH u serumu važno u cilju postavljanja dijagnoze ove bolesti.
Hipotiroidizam – simptomi
Kada je nivo tiroidnih hormona nizak, procesi u telu počinju da se usporavaju. Kako telo usporava, osoba može da ima sledeće simptome:
· Umor
· Dobijanje na težini (uprkos gubitku apetita)
· Ne može da trpi hladnoću
· Usporen srčani rad (bradikardija)
· Usporeni pokreti i govor
· Glavobolja
· Zatvor (konstipacija)
· Nesanica
· Opšta slabost
· Tegobe vezane za ravnotežu i koordinaciju
· Bol u zglobovima i mišićima, grčevi, slabost
· Suva koža
· Lomljiva kosa, lomljivi nokti
· Smanjeno znojenje
· Neredovne menstruacije
· Visok holesterol
· Gubitak libida
· Rekurentne infekcije urinarnog i respiratornog trakta
· Depresija
· Poteškoće u pamćenju.
Ukoliko se hipotiroidizam ne leči, mogu se javiti i sledeći simptomi:
· Promukao glas
· Naduvenost lica, stopala i ruku
· Razređene obrve
· Gubitak sluha
· Anemija.
Ukoliko se hipotiroidizam razvija kod dece ili mladih, simptomi su isti kao i simptomi koji se javljaju kod odraslih, a pored njih mogu da se jave:
· Loš rast
· Odložen razvoj zuba
· Loš mentalni razvoj
· Odložen pubertet.
Pošto su simptomi toliko promenljivi i nespecifični, jedini način da se sa sigurnošću utvrdi da li osoba ima hipotiroidizam je da se utvrde vrednosti TSH u serumu. Težina kliničke slike hipotiroidizma može biti od asimptomatske do fatalne.
Supklinički hipotiroidizam
Karakteriše se povišenim vrednostima TSH u serumu uz normalne vrednosti hormona štitaste žlezde (T3 i T4), ali bez simptoma hipotireoze. To je uobičajen poremećaj zdravlja koji pogađa oko 10 odsto odrasle populacije. Osobe sa supkliničkim hipotiroidizmom se ne leče ako nemaju simptome. Ukoliko su simptomi prisutni, može se pokušati sa terapijom. Međutim, trudnice sa supkliničkim hipotiroidizmom uvek treba lečiti. Optimalna koncentracija hormona štitaste žlezde je potrebna za normalan tok trudnoće.
U istraživanju sprovedenom u severoistočnoj Engleskoj, 8% žena (10% žena starijih od 55 godina) i 3% muškaraca imali su supklinički hipotiroidizam. Podaci istraživanja u Koloradu pokazuju da je 9,4% osoba bilo sa visokim vrednostima TSH u serumu, a 9% je imalo supklinički hipotiroidizam. Procenat žena sa visokim vrednostima TSH je bio veći kod žena nego muškaraca u svakoj uzrasnoj grupi i kretao se u opsegu 4–21% kod žena i 3–16% kod muškaraca. U Birmingemu (Velika Britanija), među osobama starijim od 60 godina bilo je približno 10% ispitanika sa vrednostima TSH u serumu iznad referentnog opsega. Prema podacima studije sprovedene u SAD, u kohorti uzrasta 70–79 godina, nađeno je da su crnci imali značajno nižu prevalenciju supkliničke hipotireoze (2% kod muškaraca i 3% kod žena) u poređenju sa belcima (4% kod muškaraca i 6% kod žena). U oblastima gde je unos joda visok, supklinički hipotiroidizam je bio češći. Spontani oporavak češće se beleži kod osoba sa supkliničkim hipotiroidizmom, iako je učestalost ove pojave nejasna. U jednoj studiji, 37% pacijenata normalizovalo je vrednosti TSH u serumu tokom prosečnog vremena praćenja od 32 meseca.
Hipotiroidizam – šta se može očekivati?
Bolest je hronična i zahteva lečenje tokom čitavog života. Svakodnevnim uzimanjem terapije moguće je na pravi način kontrolisati hipotiroidizam tokom života. Međutim, prepisana doza tiroksina za lečenje hipotiroidizma menja se tokom vremena u skladu sa potrebama organizma (npr. primena nekih novih lekova zahteva veću ili manju dozu tiroksina) i u skladu sa vrednostima TSH u serumu. Terapija doprinosi nestanku simptoma i omogućava ostvarivanje uobičajenog životnog veka. Međutim, kod mnogih osoba sa virusnim tiroiditisom funkcija štitaste žlezde se može vratiti u normalno funkcionisanje, kao i kod pacijenata sa tiroiditisom nakon trudnoće.
Shutterstock.com
Posledice hipotiroidizma
Prethodna istraživanja su uočila kardiovaskularne abnormalnosti, kao što su disfunkcija leve komore i oštećena vaskularna relaksacija, ne samo među osobama sa manifestnim hipotiroidizmom, već i sa supkliničkom hipotireozom. Neadekvatne vrednosti tiroidnog hormona u serumu dovode do oštećenja srčane funkcije i mogu dovesti do bradikardije, endotelne disfunkcije, povećane debljine intime-medije, dijastolne disfunkcije, povećanog vaskularnog otpora i perikardijalnog izliva. Epidemiološke studije su, takođe, pronašle vezu između supkliničke hipotireoze ili visoke normalne koncentracije TSH (tj. koncentracije TSH u serumu na gornjem kraju normalnog opsega) i dislipidemije, povećane insulinske rezistencije i hipertenzije, odnosno komponenti metaboličkog sindroma.
Uprkos ovim mehanizmima i dokazima o potencijalnom štetnom dejstvu povišenog TSH na srčani metabolizam, potencijalna uzročna veza između supkliničke hipotireoze, kardiovaskularnih bolesti (KVB) i smrti ostaje nejasna. Nedavna metaanaliza pojedinačnih pacijenata od strane Thiroid Studies Collaboration nije otkrila veći rizik od KVB i smrtnosti od svih uzroka među odraslima sa supkliničkim hipotiroidizmom u poređenju sa onima sa eutiroidizmom, što je podržano trenutnim kliničkim smernicama koje predlažu da se rutinski ne daje terapija odraslim licima sa supkliničkim hipotiroidizmom. U međuvremenu, nove studije sugerišu da su čak i visoke normalne koncentracije TSH povezane sa povećanim rizikom od KVB i smrtnosti među opštom populacijom SAD ili odraslima sa hroničnim bubrežnim bolestima, što ukazuje na važnost razmatranja varijacija u normativnom opsegu TSH prilikom procene dugoročnih štetnih zdravstvenih ishoda. U sve većem broju studija ukazuje se da je hipotireoza povezana ne samo sa kardiovaskularnim oboljenjima, nego i sa insulinskom rezistencijom, dijabetesom tipa 2, neplodnošću i nealkoholnim steatohepatitisom. Neophodna su dalja istraživanja u ovoj oblasti.
Hipotiroidizam je jedan od najčešćih uzroka gušavosti. Iako generalno ne izaziva značajne zdravstvene tegobe, uvećana štitasta žlezda nekada može ometati gutanje ili disanje. Hašimotov tiroiditis može biti povezan sa povećanim rizikom za srčane bolesti, primarno zbog povišenog nivoa „lipoproteina niske gustine” (LDL), takozvanog „lošeg holesterola”, koji može postojati kod osoba sa oslabljenom funkcijom štitaste žlezde. Depresija se može javiti u ranoj fazi Hašimotovog tiroiditisa, i može se pogoršati daljim razvojem zapaljenskog procesa na žlezdi. Hipotiroidizam takođe može biti praćen smanjenjem seksualne želje, kako kod muškaraca, tako i kod žena.
Miksedem je retko, po život opasno stanje, koje može nastati usled dugotrajnog hipotiroidizma, zbog nelečenog Hašimotovog tiroiditisa. Znaci i simptomi ovog stanja uključuju izraženo nepodnošenje hladnoće, pospanost, letargiju i gubitak svesti.
Žene sa neregulisanim hipotiroidizmom u toku trudnoće mogu imati veći rizik od smanjene neplodnosti i od rađanja beba sa određenim defektom. Ova deca su podložnija intelektualnim i razvojnim problemima. Može postojati i povezanost hipotiroidizma u toku trudnoće i porođajnih defekata, kao što je rascep nepca. Takođe, postoji veza između smanjene funkcije štitaste žlezde u trudnoći sa srčanim, moždanim i bubrežnim poremećajima rođenih beba. Nelečena hipotireoza može dovesti do češćih spontanih pobačaja, preeklampsije i urođenih mana novorođenčeta.
Hipotiroidizam – uzroci
Brojni su faktori koji mogu biti razlog zašto dolazi do nedovoljne sinteze hormona štitaste žlezde. Neki od glavnih uzroka su:
Autoimuna bolest
Kod nekih osoba, imunosistem, koji štiti od invazivnih infekcija, može greškom da napadne ćelije štitaste žlezde i njihove enzime kao strana tela protiv kojeg se treba boriti. To dovodi do smanjivanja broja ćelija štitaste žlezde i enzima koji treba da proizvode dovoljno tiroidnih hormona. Ovo se češće javlja kod žena nego kod muškaraca. Autoimuni tiroiditis može početi iznenada ili se može razvijati polako tokom godina. Najčešći oblici su Hašimotov tiroiditis i atrofični tiroiditis.
Hirurško uklanjanje dela ili cele štitaste žlezde
Nekim osobama sa čvorovima (nodusima) štitaste žlezde, rakom štitaste žlezde ili Grejvsovom bolešću, potrebno je ukloniti deo ili celu štitastu žlezdu. Ako se ukloni cela štitasta žlezda, dolazi do razvoja hipotiroidizma. Međutim, ako je posle hirurške intervencije preostao deo štitaste žlezde, možda će preostali deo štitaste žlezde biti u mogućnosti da proizvodi dovoljno hormona.
Zračenje
Neke osobe sa Grejvsovom bolešću, nodularnom strumom ili karcinomom štitaste žlezde mogu se lečiti radioaktivnim jodom (I-131). Pacijenti sa Hočkinovom bolešću (Morbus Hodgkin), limfomom ili karcinomom glave ili vrata mogu se lečiti zračenjem. Kod svih ovih pacijenata može da dođe do delimičnog ili potpunog gubitka funkcije štitaste žlezde.
Urođeni (kongenitalni) hipotiroidizam
Retko se deca rađaju bez ili sa samo delimično formiranom štitastom žlezdom (1 : 3500–4000 rođenih). Neka deca imaju deo ili celu štitastu žlezdu na pogrešnom mestu (ektopična štitasta žlezda). Kod nekih, ćelije štitaste žlezde ili njihovi enzimi nisu funkcionalni. U oblastima sa dosta joda, kongenitalni hipotiroidizam je u 85% slučajeva posledica sporadičnog defekta u razvoju štitaste žlezde, a u ostalih 15% nastaje usled defekta tiroidne dishormogeneze koja se nasleđuje autozomno-recesivno. Dnevni unos joda koji je manji od 25 mikrograma, prevashodno kod prevremeno rođene dece, odgovoran je za veliki broj slučajeva hipotireoze u Evropi, Aziji i Africi. Bez brzog postavljanja dijagnoze i lečenja većina dece postepeno razvija zastoj u razvoju, ireverzibilnu mentalnu retardaciju i razne neurofiziološke deficite. U svim porodilištima u Srbiji radi se skrining na kongenitalnu hipotireozu kod novorođenčadi, kako bi se u slučaju bolesti što ranije započelo sa lečenjem i tako sprečio zastoj u rastu i razvoju deteta i nastanak teške mentalne retardacije.
Tiroiditis
Tiroiditis je zapaljenje štitaste žlezde, obično uzrokovano autoimunim procesom ili virusnom infekcijom. On može dovesti do toga da štitasta žlezda odjednom oslobodi celu zalihu uskladištenog tiroidnog hormona u krvotok, uzrokujući kratak hipertiroidizam (prekomerna aktivnost štitaste žlezde), tako da štitasta žlezda potom postaje nedovoljno aktivna.
Lekovi
Određeni lekovi, kao što su amiodaron (antiaritmik), litijum, interferon alfa i interleukin 2, mogu sprečiti štitastu žlezdu da normalno proizvodi hormone. Oni će najverovatnije izazvati hipotiroidizam kod osoba koje imaju genetsku sklonost ka autoimunoj bolesti štitaste žlezde.
Jod
Štitastoj žlezdi je neophodan jod da bi proizvodila tiroidne hormone. Jod se unosi u organizam hranom i kroz krvotok putuje do štitaste žlezde. U cilju proizvodnje hormona štitaste žlezde neophodno je da postoji odgovarajuća količina joda. Preterano unošenje joda može izazvati ili pogoršati hipotireozu. U nekim delovima sveta nedostatak joda je čest, ali dodavanje joda u kuhinjsku so (jodiranje soli) doprinosi rešavanju ovog problema u razvijenom delu svetu, kao i kod nas (ključna preventivna mera).
Oštećenje hipofize
Hipofiza, „glavna žlezda”, odgovorna je za količinu hormona koju štitasta žlezda treba da proizvede. Oštećenje hipofize tumorom, zračenjem ili operacijom, može poremetiti njen uticaj na rad štitaste žlezde, što može dovesti do prestanka proizvodnje hormona od strane štitaste žlezde.
Retki poremećaji štitaste žlezde
Kod nekih osoba, određene bolesti dovode do taloženja abnormalnih supstanci u štitastoj žlezdi i narušavaju njenu sposobnost da funkcioniše. Na primer, kod amiloidoze može doći do nagomilavanja amiloidnog proteina, kod sarkoidoze dolazi do pojave sarkoidoznih granuloma, a kod hemohromatoze dolazi do nagomilavanja gvožđa.
Trudnoća
Neke žene razviju hipotireozu tokom trudnoće ili posle nje, jer proizvode antitela na sopstvenu štitastu žlezdu. Ako se hipotireoza ne leči, povećava se rizik od pobačaja, prevremenog porođaja i preeklampsije. Takođe, hipotireoza majke može ozbiljno uticati na plod u razvoju.
Hipotiroidizam – pušenje
Takođe, neke studije ukazuju da je pušenje faktor rizika za razvoj hipotireoze, druge sugerišu da pušenje smanjuje nivo TSH, potencijalno smanjujući rizik od hipotireoze. Ovi nalazi su u skladu sa nižim rizikom od karcinoma štitne žlezde uočenim među pušačima. Istraživanja ukazuju da duvanski dim sadrži supstance koje utiču i na funkciju štitne žlezde i na samu štitnu žlezdu. Jedna od komponenti duvana je cijanid koji se, kada se puši, pretvara u hemijsku supstancu tiocijanat. Poznato je da tiocijanat ometa funkciju štitaste žlezde na tri ključna načina: inhibira unos joda u štitastu žlezdu, što smanjuje proizvodnju tiroidnih hormona tiroksina (T4) i trijodtironina (T3); direktno inhibira proizvodnju hormona ometajući proces sinteze u štitastoj žlezdi; povećava izlučivanje joda iz bubrega, povećavajući rizik od upale štitaste žlezde i pojave simptoma kao što su groznica, mučnina i bol u stomaku. Uz to, uticaj tiocijanata na štitnu žlezdu je posredovan nikotinom u cigaretama. Nikotin, zapravo, ima suprotan efekat na štitastu žlezdu, aktivirajući funkciju i sprečavajući neke od inhibitornih efekata tiocijanata.
Hipotiroidizam – anemija
Neke studije ukazuju da upotreba suplemenata gvožđa udvostručava rizik od hipotireoze. Prethodne studije su ukazale na veću prevalenciju nedostatka gvožđa kod pacijenata sa hipotireozom, a pokazalo se da upotreba suplemenata gvožđa kod žena sa hipotireozom poboljšava funkcionalnost štitaste žlezde i nivo hormona. Stoga, uočen porast javljanja hipotireoze kod pacijenata sa anemijom može biti posledica rane dijagnoze anemije i konzumiranja suplemenata gvožđa od strane pacijenata pre dijagnoze hipotireoze. Neophodna su dalja istraživanja u ovoj oblasti.
Hipotiroidizam – fluoridi
Pranje zuba jednom ili dva puta dnevno značajno povećava rizik od hipotireoze, zbog prisustva fluorida u pasti za zube. Neke studije su ukazale na direktnu i pozitivnu vezu između fluorida u vodi za piće i učestalosti hipotireoze. Prilično je česta pojava visokih koncentracija fluora u podzemnim vodama u nekoliko regiona sveta, uključujući Afriku, Aziju i Ameriku. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je procenila da oko 260 miliona ljudi širom sveta živi na lokacijama sa prekomernim nivoom fluora u vodi za piće (>1,5 mg/L). Takođe, postavlja se pitanje fluorizacije vode u cilju prevencije zubnih bolesti i posebno karijesa, s obzirom na kontroverze oko ove teme i potrebu za sveobuhvatnom procenom rizika od takve vrste intervencija. Rezultati sistematskog pregleda i metaanalize pokazali su da pri najvišim nivoima prirodnog izlaganja fluoridu postoje štetni efekti na funkciju štitaste žlezde i rizik od pojave bolesti štitaste žlezde, čiji je najuočljiviji i najkonzistentniji nalaz koji se odnosi na povećanje koncentracije TSH sa konzumiranjem vode za piće koja sarži iznad 2,5 mg/L fluorida. Međutim, neophodna su dalja istraživanja sredinskih faktora rizika da bi se mogle dati odgovarajuće preporuke.
Hipotiroidizam – aerozagađenje
Metaanaliza je pokazala da skoro 11% Evropljana pati od disfunkcije štitne žlezde. Mnogo je češća kod starijih odraslih (25%). Disfunkcija štitaste žlezde predstavlja sve veću pretnju globalnom javnom zdravlju kako stanovništvo stari. Uzroci disfunkcije štitaste žlezde su višestruki. Novije studije ukazuju na štetan uticaj zagađenja životne sredine na funkciju štitne žlezde. Poseban akcenat se stavlja na zagađenje spoljašnjeg vazduha. Nekoliko epidemioloških studija je istraživalo povezanost između zagađenja vazduha i disfunkcije štitne žlezde. Međutim, prethodne studije su se pretežno fokusirale na trudnice i novorođenčad, dok su retko ispitivale odrasle osobe. Zagađenje spoljašnjeg vazduha se sastoji od čestica i gasovitih zagađivača i ključno je proceniti zajedničke efekte više zagađivača vazduha na zdravlje. Tokom srednjeg vremena praćenja (12,41 godina), 1.721 (0,40%) učesnik je razvio hipertireozu i 9.296 (2,15%) hipotireozu. Uočeno je da su svi zagađivači vazduha značajno povezani sa povećanim rizikom od nastanka hipotireoze, dok je primećeno da su čestične materije PM2,5 i PM10 i azot-dioksid (NO2) značajno povezani sa povećanim rizikom od nastanka hipertireoze. Značajno veći rizik od hipotireoze su imale osobe u najvišem kvartilu ocene zagađenosti vazduha, u poređenju sa onima u najnižem. Takođe, starija lica izložena višim nivoima zagađivača su, generalno, imala veći rizik od nastanka disfunkcije štitaste žlezde. Štaviše, ubrzano biološko starenje je bilo odgovorno za 1,9–9,4% disfunkcije štitaste žlezde povezane sa zagađenjem vazduha. Izvori PM10 i PM2,5 su: motori sa unutrašnjim sagorevanjem (dizel i benzin), sagorevanje čvrstih goriva (ugalj, lignit, nafta i biomasa) za proizvodnju energije u domaćinstvima i industriji, kao i druge industrijske aktivnosti (građevinarstvo, rudarstvo, proizvodnja cementa, keramika i opeka i taljenje). Suspendovane čestice (PM) se sastoje od sulfata, nitrata, amonijaka, natrijum-hlorida, ugljenika, mineralne prašine i vode.
Shutterstock.com
Hipotiroidizam – dijagnoza
Tačna dijagnoza hipotiroidizma postavlja se na osnovu sledećih parametara:
• Simptomi
Hipotiroidizam nema specifične simptome. Ne postoje simptomi koje ljudi sa hipotireozom uvek imaju i mnogi simptomi hipotireoze se mogu javiti kod ljudi sa drugim bolestima. Međutim, veliki izazov u dijagnostikovanju bolesti kod starijih osoba jeste preklapanje pojedinih simptoma sa stanjima ili promenama koje se mogu pripisati normalnom procesu starenja. Jedan od načina da se bolest otkrije je da se uporedi kako se osoba sada oseća (npr. osećaj da se telo usporava) u odnosu na prethodni period.
• Lična i porodična anamneza
Neophodno je da osoba u toku pregleda ukaže lekaru na sve bolesti ili hirurške intervencije koje je imala kada je u pitanju štitasta žlezda. Takođe, da li je imala zračenje u predelu vrata, da li koristi lekove koji mogu uzrokovati hipotiroidizam (npr. amiodaron, litijum, interferon alfa, interleukin 2 i talidomid), kao i da li neko od članova porodice ima ili je imao bolest štitaste žlezde.
• Fizički pregled
Lekar će fizičkim pregledom proveriti štitastu žlezdu i potražiti promene kao što su suva koža, otok, sporiji refleksi i sporiji rad srca. Takođe, ako je neophodno, osoba će biti upućena da uradi ultrazvučni pregled štitaste žlezde, mada to nije neophodno kada je u pitanju postavljanje dijagnoze hipotiroidizma.
• Pregled krvi
Postoje dva testa krvi koji se koriste u cilju dijagnostikovanja hipotireoze. To je određivanje vrednosti TSH u serumu. Ovo je najvažniji i najosetljiviji test za postavljanje dijagnoze hipotireoze. Normalni opseg za TSH u većini laboratorija je od 0,4 mU/l do 4,0 mU /l. Ukoliko je TSH veći od 4,0 mU/l na ponovljenim testovima, verovatno osoba ima hipotiroidizam. Takođe se mere vrednosti tiroksina (T4), koje su kod hipotiroidizma niske.
Većina T4 u krvi vezana je za protein koji se zove globulin. „Vezani” T4 ne može ući u ćelije tela. Samo oko 1-2% T4 u krvi je nevezano („slobodno”) i može ući u ćelije. Samo veoma mali deo slobodnog T4 hormona, takozvani FT4, biološki je aktivan. S obzirom na to da je samo slobodni oblik hormona biološki aktivan, prilikom analize tiroidnih hormona važno je meriti FT4, a ne samo ukupni T4. Ponekad se može koristiti i test antitela štitaste žlezde kako bi se otkrilo da li postoji autoimuni proces, kao što je Hašimotov tiroiditis.
Hipotiroidizam – lečenje
Hipotiroidizam se ne može izlečiti. Ali kod skoro svake osobe hipotiroidizam se može potpuno kontrolisati. Leči se zamenom količine hormona koju sopstvena štitasta žlezda više ne može da proizvodi, kako bi se nivoi T4 i TSH vratili na normalne vrednosti. Sintetičke tablete tiroksina sadrže hormon isti kao T4 koji proizvodi sama štitasta žlezda. Svi pacijenti sa hipotireozom, osim onih sa teškim miksedemom (hipotireozom opasnom po život), mogu se lečiti ambulantno, bez potrebe da budu hospitalizovani. Kod nekih pacijenata pored sintetičkog preparata T4, dodaje se T3 (Citomel®).
Preveliko ili premalo uzimanje sintetičke tablete tiroksina može da predstavlja opasnost po organizam. Ako se uzima premalo, hipotiroidizam će se nastaviti. Ako se uzima previše, razviće se simptomi hipertireoze – prekomerna aktivnost štitaste žlezde. Usled prisustva prevelike količine hormona štitaste žlezde dolazi do pojave umora, ali i nemogućnosti spavanja, većeg apetita, nervoze, drhtavice, osećaja vrućine kada je drugim ljudima hladno i problema sa vežbanjem zbog slabih mišića, kratkog daha i ubrzanog rada srca. Pacijentima koji imaju simptome hipertireoze u bilo kom trenutku tokom terapije hipotireoze treba da se odrede vrednosti TSH u serumu. Ako je nizak, što ukazuje na previše hormona štitne žlezde, njihovu dozu leka treba smanjiti.
Shutterstock.com
Najčešće korišćen lek za hipotiroidizam je levotiroksin, koji se uzima oralno. Ovo je bezbedna, efikasna i jeftina terapija. Doziranje se prilagođava individualno, sa osnovnim ciljem postizanja eutiroidnog stanja, odnosno normalne funkcije štitaste žlezde. Preporučuje se uzimanje levotiroksina ujutro na prazan želudac, najmanje pola sata pa sve do dva sata pre doručka ili pića s kofeinom. Lek počinje da deluje odmah, ali može proći nekoliko nedelja dok se simptomi ne povuku. Nakon što osoba počne da koristi terapiju, mora napraviti laboratorijske analize kako bi proverila nivo hormona štitaste žlezde. Odrasli bi trebalo da rade laboratorijske analize 6–8 nedelja nakon početka uzimanja levotiroksina. Lekar određuje da li treba dozu leka povećati ili smanjiti na osnovu datih laboratorijskih analiza. Nakon toga, laboratorijske pretrage treba raditi na svakih šest meseci. Nakon što se postigne doza leka koja deluje, odrasli mogu kontrolisati vrednosti TSH samo jednom godišnje ili kada prestanu ili počnu da uzimaju neke druge lekove.
Osoba treba da poseti lekara ukoliko:
• primeti da se simptomi bolesti vraćaju ili pogoršavaju;
• želi da promeni dozu ili proizvođača tiroksina, ili želi da promeni uzimanje tableta sa ili bez hrane;
• dobija ili gubi mnogo na težini;
• počne ili prestane da uzima lek koji može da ometa apsorpciju levotiroksina (kao što su određeni antacidi, suplementi kalcijuma i tablete gvožđa), ili promeni dozu leka; lekovi koji sadrže estrogen takođe zahtevaju ponovnu procenu potrebne doze levotiroksina;
• počne ili prestane da uzima određene lekove za kontrolu epilepsije, kao što su fenitoin ili tegretol, jer takvi lekovi povećavaju brzinu metabolizma tiroksina i možda će biti potrebno prilagoditi dozu levotiroksina;
• pomisli da je dovoljno dobro i da ne treba da se leči levotiroksinom, onda to treba da pokuša samo pod strogim nadzorom lekara.
Ponekad je pored lečenja hipotiroidizma levotiroksinom, neophodno uključiti unos joda (pogotovo u oblastima gde postoji njegov deficit), ali i selena i cinka. Selen i cink obezbeđuju normalno funkcionisanje štitaste žlezde. Takođe, u ishrani ne treba često konzumirati strumogene namirnice, kao što su kupus, kelj, kikiriki, soja, brokoli, senf, proso itd. jer usporavaju resorpciju joda u organizmu. Ishrana osoba sa hipotiroidizmom treba da bude raznovrsna sa dosta voća i povrća, integralnih žitarica, kao i morske ribe (bogata vitaminom D). Ovakav način ishrane obezbeđuje dovoljan unos dijetetskih vlakana i sprečava pojavu opstipacije, koja je česta kod ovih pacijenata. Takođe, umerena fizička aktivnost u trajanju od najmanje 30 minuta dnevno, može da doprinese ubrzanju metabolizma i redukciji gojaznosti i depresivnosti.
Hipotiroidizam – skrining
Analiza krvi na TSH se koristi kao skrining test za rano otkrivanje poremećaja štitaste žlezde. Sve osobe kod kojih se utvrde abnormalne vrednosti TSH se upućuju na testiranje koje često uključuje testove krvi za merenje nivoa hormona štitaste žlezde ili druge testove (antitela) kada je to opravdano. Kanadska radna grupa za preventivnu zdravstvenu zaštitu preporučuje da se NE VRŠI skrining disfunkcije štitaste žlezde kod asimptomatskih odraslih osoba koje nisu trudne. Skrining disfunkcije štitaste žlezde kod asimptomatskih odraslih osoba koje nisu trudne verovatno neće doneti kliničku korist, ali može dovesti do nepotrebnog lečenja i ogromnih troškova. Najvažnije je da kliničari pravovremeno prepoznaju znake i simptome hipotiroidizma i da potom utvrde postojanje hipotiroidizma. Takođe, istraživanja pokazuju da se kod značajnog broja osoba vrednosti TSH vraćaju u okvire normalnih vrednosti bez terapije.
Međutim, skrining je obavezan za pojedince kod kojih je ranije dijagnostikovana bolest štitaste žlezde ili su imali operaciju; koji koriste lekove za štitastu žlezdu ili lekove koji mogu uticati na funkciju štitaste žlezde (tj. litijum, amiodaron); za osobe sa prethodnom ili tekućom terapijom radioaktivnim jodom ili radioterapijom glave i vrata, ili one sa oboljenjima hipofize ili hipotalamusa. Američko udruženje za štitastu žlezdu i Američko udruženje endokrinologa predlažu razmatranje uvođenja skrininga za hipotireozu kod svih pacijenata starijih od 60 godina. Ova preporuka je bazirana na činjenici da je hipotireoza česta u ovoj uzrasnoj grupi, ali nema dovoljno dokaza o koristi ili isplativosti skrininga.
Naslovna fotografija – Shutterstock.com