Some picture

Hiljade kilometara do neverovatnih ajkula čekićara

Ne možete znati gde da zaronite ako nigde nema žive duše, negde od domorodaca tražite dozvolu, a susretnete se kasnije i sa animističkim obredima kanibala

Prvi bitan pojam na ovom putu je liveaboard ili u prevodu sa engleskog – brod uređen tako da na njemu mogu da žive ljudi, tačnije da uživaju, kao da su u hotelu sa pet zvezdica. Zamislite samo brod od 30 metara, sa sedam dvokrevetnih kabina koje imaju udobne krevete, kupatilo i klima-uređaj, plus 15 članova posade koji pružaju usluge, uključujući dva prava šefa kulinarstva koji imaju fusion znanje, jer kuvaju sve od evropske do indonežanske kuhinje.

Zamislite samo brod od 30 metara, sa sedam dvokrevetnih kabina koje imaju udobne krevete, kupatilo i klima-uređaj

Brod Ilike je klasičan indonežanski brod, napravljen onako kako su ga domoroci tradicionalno pravili, kako bi uopšte mogli da vladaju na nekoliko hiljada ostrva. Posada funkcioniše kao sat, neverovatno spretno prati svaki korak gostiju, a njima poput dirigenta rukovodi 31-godišnja devojka iz Alikantea u Španiji. Tako da pored neverovatnog broda, Patricia Gvardiola Rico, kao kruz direktor, divemaster, odnosno instruktor, predstavlja kariku koja sve spaja. Mislim da nismo nikad imali boljeg instruktora.

Zaluđenici ronjenja

Posebno je važno ronjenje sa nitroksom, koji može predstavljati i neku vrstu hiperbarične terapije

Drugi bitan pojam je ronjenje, odnosno zaluđenici koji ga vole i do četiri puta dnevno zarone sa ciljem da uživaju u morskim dubinama. Posebno je važno ronjenje sa nitroksom, koji osim što omogućava duže ronjenje, po meni, predstavlja neku vrstu hiperbarične terapije. To je vazduh koji ima procenat kiseonika od 32 do 36 odsto, čime se između ostalog smanjuje mogućnost dekompresione povrede. Naravno, sve to ne bi bilo moguće da nema ronilačkog kluba „Sebastijan” i jednog od najboljih instruktora kod nas, Predraga Pece Radifkovića, koji sve to uporno organizuje i pored toga što smo mi iz Srbije prilično daleko od tog zahtevnog i skupog oblika ronjenja. 

Indonezija

Indonežani ne znaju tačno ni koliko imaju ostrva, i na sajtovima podaci variraju između 15 000 i 18 000

Treći pojam je Indonezija. Kada stignete u Džakartu, letite još 2 800 km i plovite brodom još 1 000 km da biste ostvarili planirano. Tačnije, dođete skoro iznad Australije i blizu Papue. Jasno vam je da je to samo jedan deo. Neobično je da Indonežani ne znaju tačno ni koliko imaju ostrva. Šta da kažem, kada na sajtovima podaci variraju između 15 000 i 18 000 ostrva. A onda zamislite putovanje koje se zove Zaboravljena ostrva (Forgoten island) i kako je uopšte moguće znati gde da ronite kada na mnogim ostrvima nema žive duše, na drugima ima domorodaca koje morate da pitate za dozvolu da zaronite i konačno, na trećima susretnete se sa animističkim obredima koje su upražnjavali, između ostalog, i kanibali koji su verovali da svi predmeti i stvorenja imaju dušu koja se može preneti konzumiranjem.

Ajkule čekićare

Četvrti pojam su ajkule čekićare, koje želite da vidite, iako je to skoro nemoguće. Za neupućene, kada ih je BBC snimao pratili su ih satelitom, GPS-om, sonarima i bili na Galapagosu gde ih manje-više uvek ima. Kada smo već kod BBC, da iskoristimo neka njihova tumačenja da glava ajkula u obliku čekića poboljšava njihove performanse plivanja, pomaže da uhvate plen i imaju binokularni vid. Kažu da postoji čak osam vrsta i da po Internacionalnoj uniji za očuvanje prirode – IUCN (International Union for Conservation of Nature) predstavljaju ugroženu vrstu. Za one fascinirane filmovima o ajkulama podatak da čekićare spadaju među najopasnije na svetu, posle bele ajkule, tigraste i bull shark odnosno bik ajkule.

Čekićare spadaju među najopasnije na svetu, posle bele ajkule, tigraste i bull shark, odnosno bik ajkule

Sreća i entuzijazam

Konačno, peto je sreća što smo bili na tako ekskluzivnoj turi, zajedno, kao grupa entuzijasta, iako bi neko sa strane mogao da pomisli da smo neka vrsta specijalaca. I ono najvažnije – videli smo čekićare!

Za one kojima se ovo čini dovoljno interesantno, mogu samo da najavim pisanje knjige sa putovanja, sa mojom 45+ prijateljicom Minom Tasić. I naravno, za kraj hvala celoj grupi, a posebno Peci, bez koga ovo ne bi bilo moguće.

Mogu da najavim pisanje knjige sa putovanja, sa mojom 45+ prijateljicom Minom Tasić

© Autor fotografija u tekstu : Prof. dr Nenad Dikić

Comments Icon 0

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *