Godišnjica proslave mature
Lako je otići na deset godina od mature, pa i petnaest, ali posle toga brojevi neumoljivo govore o našem sazrevanju
Polako se smiruje euforija, nastala planovima i realizacijom proslava mature, posebno maturskih večeri. Nema mnogo značaja da li pričamo o osmacima, tzv. „malim maturantima”, ili o onim „velikim”. Uzbuđenje je isto, a čini se i garderoba. Nažalost! Kažem nažalost, jer se pitam šta li će ove „male” nositi kad budu „velike”, a sve je već potrošeno i viđeno. O tome možda neki drugi put.
Zar proslave ne služe tome da se vidimo, radujemo, pohvalimo
E, bilo je to neko drugo vreme, reći će sve one dame u već nekim „onim” godinama, setno se sećajući svojih matura. Uzbuđenje se nije promenilo. Promenila su se neka pravila, kao na primer da po devojku dođe drug iz razreda sa buketom cveća i on joj bude pratilac. Rekla bih, copy-paste zapada. Nije jedini. Uvek se pitam, pa i brinem, šta se desi u situaciji kada postoji neparan broj jednih ili drugih? Kako li se taj neparni oseća?
Dođe, međutim, i dan kada sve te dame dobiju poziv za proslavu neke od godišnjice mature. Nije ni to svejedno. Lako je otići na deset godina od mature, pa i petnaest, ali posle toga brojevi neumoljivo govore o našem sazrevanju, da ne kažem starenju. Tako se prati ne samo gde je ko stigao u životu, ko se promenio, a ko nije, ko je šta stekao ili izgubio, nego i kako ko izgleda. Sve to se nekako lepo podnosi i donosi radost ponovnog susreta do neke dvadesetogodišnjice. Uh, koliko godina sada imamo? Sigurno ste i vi, kao neko ko je proslavljao svoju prvu maturu, mislili da oni koji slave dvadeset godina od mature pomalo troše kiseonik za džabe. Pa zar je neko u tim godinama još uvek živ? Zvuči smešno, ali tako misle mladi ljudi. Skoro pedeset godina, pa to je polovina života! E, došlo je i to doba i došao je juni i proslava.
Pripreme za jubilarnu godišnjicu
Pripreme za tu, a i svaku posle nje jubilarnu godišnjicu, su dugotrajne. Šta obući da se istakne ili prikrije nešto čega nije bilo onomad? Da li pustiti da se vidi koja seda, ili otići kod najboljeg frizera u gradu? A tek manikir, pedikir… Pa neću valjda da izgledam kao da slobodno vreme provodim u vikendici sadeći, pleveći, riljajući (iako to svakako radim ako imam gde). Pripremiti fotografije članova porodice, ali ih pomno birati. Posebno one gde je porodica na okupu, ali ne oko stola (tradicionalno) nego na nekom egzotičnom putovanju gde ondašnja maturantkinja, a sadašnja slavljenica, izgleda moćno. Kao milion dolara. Još ako bi suprug ili partner hteo da je doveze do proslave, gde bi bio kraj dokaza o tome da je neko uspeo.
Ne doći na proslavu, makar ukočen, zaista je propuštena prilika da se osveži život i istorija
A šta da rade naši drugovi iz odeljenja? U redu je odelo, mada je malo prevaziđeno. Sada su u modi pantalone i sakoi, pod uslovom da ih imaju. Odelo je još od svadbe, izdaje ih malo stomak, ali još uvek malo. Nikako kravata, to se više ne nosi. Ali, zaboga, ko još nosi košulje sa kratkim rukavima. To se jednostavno ne sme. Gde mu je ta žena koja ga je tako pustila. Muškarci najčešće ne farbaju kosu, pa naše godine vidno nose i oni. Prosedi, neki sa nešto kose, neki bez imalo kose, neki pustili bradu da bar nešto kosmato imaju, a i deluje brate, nije da ne deluje. Trude se da ostave utisak uspešnih i ostvarenih ljudi.
Deljenje sećanja na mladost
Konačno, zar te proslave ne služe tome da se vidimo, radujemo, pohvalimo. Nije to terapijska seansa u kojoj treba da iznosimo probleme, žalimo se na nepravedan život, muke, osujećenja. Kakva bi to onda proslava bila.
Šta obući da se istakne ili prikrije nešto čega nije bilo onomad? Da li pustiti da se vidi koja seda, ili otići kod najboljeg frizera u gradu?
Posle ove godišnjice, proslave su sa sve manje učesnika. Neki su „preko bare”, šalju tople pozdrave i fotografije ispred divnih kuća, sa divnim porodicama. Neki su se baš za to veče „ušinuli”, nikako ne mogu da se pomere. Neki upravo rade protetiku, ali to zna samo najbolja drugarica, neki nisu stigli do salona za ulepšavanje, pa ne mogu tek tako da dođu. Neke mrzi, neki su u depresiji, nekima je svega preko glave. Ne doći na proslavu, makar ukočen, zaista je propuštena prilika da se osveži život i istorija. Istorija je jedna i mi smo u toj istoriji jedinstveni. Svi pamtimo sve baš iz tih srednjoškolskih dana, a ko je gde i kakav je, posle ovoliko godina zaista ne znači više ništa. Ne biti tu znači i ne postojati, negirati ono lepo, mladost, radost. Kakvi smo, takvi smo, ali smo tu. Haljina i odelo su u redu, ali ono što je potrebno jeste da naša duša ode na godišnjicu mature. Verujte, nema duše koja to nije zaslužila.
Naučimo tome i našu decu i unuke, sada kada se opraštaju od tog dela života. Život je ipak bogatiji i doneće mnogo novog, manje ili više lepog. Nepromenljiv ostaje doživljaj zajedništva u deljenu sećanja na mladost.