Godine, dragi moji, prolaze

Želim u ovom mesecu, ove godine, ne dogodine i u bolja vremena, da se slušamo, radimo zajedno, radimo u svom interesu, živimo od svog rada, a ne od prevare treće strane

Imam utisak da smo konstantno iznenađeni razvojem situacije. Mislim da su nam poslovice minulog veka odmogle, tipa: Biće šta biti mora; Šta je, tu je; Čovek iz svoje kože ne može… itd.

Nekako smo se stopili sa istopljenim asfaltom, čekajući bolje dane. A godine, dragi moji, prolaze. Pokušavala sam ja, da ne mislite, par puta da zaustavim vreme. Jedan doček Srpske nove godine još uvek slavim, bez ičije dozvole.

Smrt mog oca pokušavam da zaboravim pune tri godine, po principu, sad će iza ugla da se pojavi mudra reč ili već neka glupa priča. Samo nek dođe.

Pratim, kao ukleta, sve vesti već jedno 30 godina i shvatam da se samo svađamo. Samo partnere menjamo. Kad nemamo koga spolja da pljujemo, a mi se brže prestrojimo i – udri sami po sebi.

Ne sanjam ni more ni planinu, sanjam svoju kuću, svoju decu, svog čoveka, sad i ovde i za stalno.

Ti si, komšija je, njen muž, ona glupača, kurva, lopov, prevarant, bitanga jedna… samo nisam ja.

Znači, želim u ovom mesecu, ove godine, ne dogodine i u bolja vremena, da se slušamo, radimo zajedno, radimo u svom interesu, živimo od svog rada, a ne od prevare treće strane. Nasmejani, da volimo sebe, svoju ženu, poštujemo komšinicu i koleginicu.

Mislim, jasno vam je da ja volim njega, a i on voli mene.

Ne sanjam ni more ni planinu, sanjam svoju kuću, svoju decu, svog čoveka, sad i ovde i za stalno.

Smućkaću neku mućkalicu za ručak na brzinu, a maziću svoju decu natenane.

Slušam Jedno leto kasno.