Gde odlaze sve te naše jelke, lepotice, lutalice, Pepeljuge

Prođoše praznici. Neko bi rekao „na svu sreću”, a nekome je baš žao. Za vreme praznika sve izgleda svetlucavo, veselo, razigrano, optimistično, prosto da se zaroni u to šarenilo lampica, ukrasa, štrasa, girlandi… Centralno mesto u proteklim praznicima zauzima uvek jelka. Kad dođe Božić, onda je tu i badnjak. Jelku kite svi, bila ona isečena, sa dozvolom ili ukradena, u saksiji sa busenom ili plastična, zavisi od mesta na kome se slavi, finansijskih moći i ekološke osvešćenosti. Badnjak neki okite, neki ne, stave ga samo uz slamu, klasove žita, grančice drena. Sve zavisi od mnogo toga.

Badnjak se pali kolektivno, ispred crkve, u dvorištu u prisustvu razdraganih komšija ili u nekom metalnom sudu u kući kad dođe položajnik, posebno ako je to dete. Dakle, sudbinu badnjaka znamo. Ali, šta je sa svim onim jelkama koje su isečene ili su bile u busenu, gde one završe?

Jelke

Za one isečene, znamo. Završe pored kontejnera. Sigurno svi znamo koliko iglica se prospe po hodnicima zgrada kada se takve jelke iznose. Bezbroj. Valja to i počistiti, ali ne biva uvek tako. Iglice se tako migolje dosta dugo, podsećajući na slavlje. Sećam se jedne porodice koja je, da bi izbegla čišćenje cele zgrade od iglica, bacala jelku sa terase. Ne bojte se, nisu bili nesmotreni. Birali su kasne sate kada nema prolaznika, a ispod njihove terase stajao bi neko od njihove dece za slučaj da se ipak pojavi neki prolaznik. Bilo je to možda i veselo, jer su se šalili, smejali i izgledalo je to kao nastavak veselja. Neko bi vikao timbeeeer, kao u filmovima kada se u kanadskim šumama seku višestoletna stabla. A onda su došli sebi, jer je valjalo počistiti i ulicu ispod terase i… kupili veštačku jelku. Tako je komšiluk izgubio nastavak novogodišnjih radosti.

One jelke koje su bile u busenu potraju dok ne prođe praznik. Dodaju im malo vode u posudu u kojoj ih drže, a onda… izgon u nepoznato. Iz tople sobe ode jelka u park, u dvorište vikendice, na poljanu, na padinu planine na koju su se zaputili na odmor. I više je se niko ne seća. Da li se neko nekada vratio da vidi da li je jelka preživela? Retko, sem ako je zasađena baš u dvorištu kuće ili vikendice.

Lutalice

To sa jelkama uvek me je nekako podsećalo na one pse ili mačke koje ljudi uzmu da bi ih, tobož, negovali. Vrlo brzo shvate da to baš tako ne ide i da su to živa bića koja traže negu, doslovce negu, i eto kučića i mačića napolju. Ostave ih tako bespomoćne da lunjaju. Ne da lutaju, nego baš da lunjaju. Nađe se neko ko će da udomi takvog psa ili mačku, ali to baš i nije pravilo. Tako se sklanjamo od pasa lutalica koji, neki s poverenjem neki baš i ne, gledaju u ljude. Mačke uglavnom beže. Pitanje je da li su mudrije ili iskusnije.

Savremene Pepeljuge

Zapravo, ovo razmišljanje liči mi na bajku o Pepeljugi. Sećate se, sigurna sam, a nije baš ni retkost čuti od neke žene kako se baš tako i oseća. Rad na poslu i u kući je iscrpi, a onda dođe trenutak kada se od nje očekuje da zablista. Čitajući inostrane linkove, postove, komentare, mogle smo da primetimo kako se za neku ženu koja je u grupi celebrity kaže da je izgledala stunning. Hm, znači divno, očaravajuće, dostojno obožavanja. Sve u svemu, rekli bismo – super! Nekada to što kvalifikuju na taj način nije baš stunning, reklo bi se pre da je svakidašnje, jer takvu garderobu viđamo i na našim ulicama, ali se vidi da je to nešto izašlo iz ruku poznatog kreatora, da košta, da ga nosi neka celebrity, i da zbog toga ima pravo na takvu titulu. E, tako se umorne žene, po potrebi, preobrate u celebrity, bar za jedno veče. Kada magija izgubi dejstvo, vrate se u svoje nebrojene svakodnevne uloge. Pa zar vam to ne liči na sudbinu jedne jelke? Okićena, raskošna, gizdava, šarena, otmena, raspoložena, nikad viđena jelka kreće na svoj bal da bi se potom našla pored nekog kontejnera za smeće ili ukopana u hladnu zemlju koja joj, zagrejanoj, baš i ne prija. Razlika je u tome što će junakinja naše svakodnevice preživeti, a jelka ili već nije živa ili su joj šanse za preživljavanje baš male.

Uvek aktuelna poezija

Možda me zbog toga prizori odbačenih jelki rastužuju. Uvek se setim Desanke Maksimović i njene pesme Pokošena livada. Uzimam sebi za pravo da navedem samo početak ove pesme za kraj moje priče:

Livada kraj reke sanja.

Zrikavci tužno zriču.

Pomrlih trava duše

Još lebde vrh otkosa

Što se lagano suše.

O, vi ne znate tužnu

o smrti trava priču.

Zrikavci tužno zriču.