Frizura

Onog trenutka kada o svom izgledu počnemo da razmišljamo koristeći sintagmu „lako održavanje”, prestajemo da mislimo o sebi kao osobi koja zaslužuje pažnju

Kosa, kosa, kosa! Industrija frizure postala je ogromna, moćna, i inovativna, i važna. Frizerski saloni niču na sve strane, retko koja žena se danas sama frizira, pa čak ni letnje vrućine ne mogu nam ništa – frizer nam je iza ćoška. Rafovi samoposluga prepuni su šampona, regeneratora, maski za kosu i drugih čudotvornih boca uz koje će nam kose biti negovane, i divne.

Ne znam kada je to počelo, feniranje, sve te četke, ludilo, nadogradnja, farbe. Svet je, u svoj svojoj ozbiljnosti i strahu, ostao razigran i mlad, bar na temu kose. Čak i svakodnevna frizura, postaje kreacija.

A sećam se, kad smo bili mali, frizerskog salona Beogradske frizerske zadruge, sa haubama, plastičnim školjkama za uši, mrežicama za papilotne koje su stavljali ženama na glavu pre nego što ih postave ispod onih svemirskih hauba. Lica naših majki u njima su bila crvena. Sećam se mirisa amonijaka za „trajnu ondulaciju”, laka za kosu, tapiranja, papilotni, gumica i ukosnica, i provoda za nas, decu, dok čekamo da se mamine sarme na glavi natapiraju i nalakiraju. Naša zabava bila je da ređamo četke, ili da brojimo papilotne. Neke žene nosile su punđe u stilu Jovanke Broz, i uspevale su, nikada mi nije bilo jasno kako, da sačuvaju frizure, netaknute, i po nedelju dana.

Svet je, u svoj svojoj ozbiljnosti i strahu, ostao razigran i mlad, bar na temu kose

Kada smo mi stasale za frizera, kosa je bila slobodna i puštena. Najbolja frizura moje mladosti bila je – nema frizure! Bičevi, prirodno prelomljena kosa, razdeljak na sredini, ono što se danas zove „frizura s plaže”.

Uopšte ne znam kako smo, mi koji smo odrasli na šamponu od koprive ili od breze, bez okruglih četki, stigli dovde – ne mogu da zamislim pranje kose bez regeneratora, ne mogu da zamislim da imam bilo kakvu frizuru a da ne odem kod frizera, i ako ne isfeniram kosu, izgledam kao da me je udarila struja, a farbanje kose na svake dve nedelje, postalo mi je kao dobar dan.

„Što se ne ošišaš, lakše je za održavanje”, rekla mi je drugarica.

Zanemela sam, i ništa joj nisam rekla.

Ali, pomislila sam da onog trenutka kada o svom izgledu počnemo da razmišljamo koristeći sintagmu „lako održavanje”, prestajemo da mislimo o sebi kao osobi koja zaslužuje pažnju.

Biti lep i pogotovo se danas osećati lepo – za to je uvek bio potreban trud i vreme.