zivotno-iskustvo
Film o Tomi, jugoslovenska boemska rapsodija - To sam ja
Spomenik Tomi Zdravkoviću

Film o Tomi, jugoslovenska boemska rapsodija

Da bi neko poneo časno ime boema, mora da ima ono nešto, po čemu je pesnik Mika Antić bio Tomin dvojnik, a Silvana – brat boem

Šta je to s nama? Zdravo se hranimo, vežbamo i radimo na sebi, a onda odemo u bioskop da gledamo Tomu i isplačemo se ko kiša. Izgleda da smo se baš uželeli kafane, glasio je jedan lucidni komentar na ogromnu popularnost ovog filma. Mada, reč popularnost u današnjem smislu ne odgovara životnoj priči, ni muzici Tome Zdravkovića.

Ne radi se tu o broju ljudi, već o tome koliko duboko su svi ti ljudi bili dirnuti onim što su videli i čuli. Toma Zdravković je imao i rasipao ono „nešto” što su ljudi prepoznavali i što je, izgleda, zarazilo i celu filmsku ekipu, pa palo i po današnjoj publici.

Kao da nose drugima nevidljiv znak na čelu, boemi se međusobno odmah prepoznaju

Kad su Tomu sahranjivali na beogradskom Novom groblju, duvao je orkanski vetar, koji je potresao stoletne kestenove i iz korena iščupao jednu brezu. Nije se dalo to „nešto”, otimalo se, bilo je suviše jako da bi bilo sahranjeno. Od onda, svih ovih 20 godina, to Tomino nešto padne na orkestar, na pevača, na svakoga ko u kafani naruči Dotakʼo sam dno života ili Danku.

Slava i novac nisu dovoljni

„Pre 35 godina počeo sam da pevam u želji da se dokažem”, rekao je Toma u jednom intervjuu pred kraj života. Ali ta želja za dokazivanjem nije mogla da se zaustavi samo na slavi i novcu. Njegova duša bila je drugačija, njegov glas bio je drugačiji, kao i pesme koje je pisao i komponovao. Duša, tako oblaćena u našem modernom svetu, odnosno iskrena emocija, bila je Tomina lozinka. Njome je osvajao publiku, a u ličnom životu, ona ga je uvela u svet njemu sličnih, u svet boema.

Boemi su čudno bratstvo. Prvi boemi bili su družina Cigana, muzičara i zabavljača, nomada kojima je kafana jedina kuća, a sloboda jedina vredna valuta. Pošto su na pariski Monmartr i Monparnas došli iz Češke – Bohemije, Francuzi očarani njihovom muzikom i njihovom dušom, nazvali su ih po zemlji iz koje su došli. Kad je prva družina boema nestala iz Pariza, mislilo se da je to kraj. Ali boemski duh uvek nađe nove ulice i kafane i nove generacije.

Boemi se međusobno prepoznaju

Boeme nikako ne treba mešati s pijancima, iako je i jednima i drugima kafana prva kuća. Da bi neko poneo časno ime boema, mora da ima talenat, i to ne bilo kakav talenat, nego onaj posebni, da u svakom svom slušaocu, gledaocu ili čitaocu dodirne baš onu najosetljiviju i najranjiviju tačku. Kao da nose drugima nevidljiv znak na čelu, boemi se međusobno odmah prepoznaju.

Jedno pravo boemsko prijateljstvo, duboko a stihijsko, Tomu je vezivalo sa pesnikom Miroslavom Antićem

Tako je i Toma, sin kasapina iz sela Pečenjevci kod Leskovca, svoju braću našao među boemima tadašnje socijalističke Jugoslavije koji su, mimo svakog očekivanja, gazili stopama Đure Jakšića, Tina Ujevića, Žanke Stokić i sličnih legendi iz Skadarlije ili Zlatnog burenceta.

Jedno pravo boemsko prijateljstvo, duboko a stihijsko, Tomu je vezivalo sa pesnikom Miroslavom Antićem. Prepoznali su se po tome što su, svaki u svom zanatu, bolje od drugih umeli da imenuju emocije. Bilo je, naravno, i boljih pevača i boljih pesnika, ali ova dvojica su imali ono „nešto” po čemu su bili braća. Zato je Toma napisao i posvetio Miki Antiću pesmu koja se zove E, moj brate, Cigani me prate. Mika je svoju poeziju recitovao na Tominim osmomartovskim koncertima. U jednoj emisiji Toma je o Miki rekao: „On je voleo Cigane, voleo je muziku, voleo je da bude Ciganin, da živi kao Ciganin.”

Toma je napisao i posvetio Miki Antiću pesmu koja se zove E, moj brate, Cigani me prate

Ovim opisom, Toma Zdravković je definisao i suštinu same boemije. Na drugoj strani, Mika Antić je Tomi posvetio pesmu Dvojnik. A Mika je ostao zapamćen po svojoj zbirci Garavi sokak u kojoj peva o Ciganima kao simbolu slobodnog i strastvenog života, bez obzira na cenu. „Ja nisam Rom, ja sam Ciganin”, govorio je Mika. „Ciganin je svako kome je lepo da sanja.”

Silvana je bila brat boem

Osim po tome što im je bilo lepo da sanjaju, Mika i Toma bili su dvojnici i po tome što su im se „sviđale sve žene na svetu”, kako je rekao Mika. Obojica su se lako zaljubljivali i duboko patili, ali su verovali u pravu ljubav. Mika se ženio tri puta i imao šestoro dece, Toma se ženio četiri puta i imao dvoje dece. A do dana današnjeg nije razjašnjeno pitanje koje su to žene koje su oni duboko voleli i za kojima su onoliko patili, koliko njihove pesme otkrivaju.

Jedini netačan odgovor na to pitanje jeste odgovor da je Toma bio zaljubljen u Silvanu. Jer, Silvana je bila Tomin brat boem, a to je nešto sasvim drugo. Nešto mnogo dublje. Prvi put su se sreli u leskovačkoj kafani Radan i odmah su se prepoznali. Tada je Tomi bilo mnogo teško, a ona mu je pomogla. Sledeći put njoj je bilo mnogo teško, a on joj je dao hit Šta će mi život… Ne samo zbog te pesme, ali najviše zbog nje, Silvanino trajanje je nastavljeno uprkos njenoj preranoj smrti. Jer i to je nepisano pravilo: boemi umiru prerano.

Mika je svoju poeziju recitovao na Tominim osmomartovskim koncertima

I da, iako je u istoriji zabeleženo mnogo manje žena boema, njih je i te kako bilo i biće. Budući pod većim pritiskom društva, žene su nekad na silu, nekad od svoje volje, svoju boemsku dušu okivale pravilima reda i braka.

Mika i Toma bili su dvojnici i po tome što su im se „sviđale sve žene na svetu”, kako je rekao Mika

Takve priče, kao uostalom i sve boemske priče, nisu imale srećan kraj. Tako ni Silvani udaja za uspešnog momka iz dobre kuće nije donela mir i spokoj.