Eksperiment

Kada govorimo dobre reči drugima, mi ih uvek govorimo i sebi samima, i nema boljeg leka za popravljanje raspoloženja od toga

Poslednjih nekoliko godina, na ćošku iznad moje ulice, oko podne stoji stari čistač ulica, veseljak svoje vrste, i svaki put mi kaže: „Sve si lepša i lepša.” U poslednje vreme, govorio mi je „sve si mlađa i mlađa”, i svaki put bih se oduševila, a onda sam počela da mu dajem neki dinar za pivo i cigarete.

Kada mi je prvi put tako nešto rekao, samo sam se zahvalila i nasmešila.

Drugi put, poverovala sam u njegove reči.

Treći put sam se smejala naglas i dala mu neki dinar. Ali svaki put mi je taj simpatični nasmejani čikica ulepšao dan.

Nisam ga videla nekoliko meseci, ali jutros sam ga se setila pošto sam prošla pored njegovog mesta, koje je ponovo bilo bez njega. Setila sam ga se, jer sam iz kuće izašla nekako smušena i ratresena ovom nepodnošljivom količinom loših vesti, i pomislila sam kako mi fali neka, pa čak i njegova, dobra reč. A zatim mi je palo na pamet da napravim jedan mali eksperiment – da proverim da li dobra reč deluje tako terapeutski samo na mene ili je to univerzalna pojava.

„Gde si, lepotice”, rekla sam ženi koja na sledećem ćošku prodaje cveće. Osmehnula se toliko, da je njen zlatni zub na trenutak obasjao ulicu.

„Podmladili ste se”, rekla sam inače poslovično namrštenoj kasirki u samoposluzi, i ona mi je uz široki osmeh rekla, skoro prijateljski „Hvala, Miki.”

„Kakav si, kao dečko”, rekla sam poznaniku koga je uništio alkohol, i on je odmah ispravio leđa i počeo da hoda odlučnije i lepše.

„Ma ovo će sve uskoro da prođe”, rekla sam izuzetno uverljivo drugarici, koja je stajala oborenih ramena, na ivici da zapadne u depresiju zbog haosa u kome živimo. „Stvarno”, pitala je očiju raširenih i odjednom punih nade. „Stvarno”, rekla sam, „ne može nam niko ništa.”

„Gde ste, lepotani”, dobacila sam malom muškom društvancetu mojih poznanika, koji su snuždeni, kao i svakog dana, sedeli u lokalnom kafiću. Odjednom su živnuli. „Hvala, dođi na kafu”, dobacili su mi ispravljajući se u stolicama i uvlačeći sredovečne stomake.

Gde si, lepotice”, rekla sam ženi koja na ćošku prodaje cveće

Do pijace sam izgovorila još mnogo takvih rečenica, i svi su bili odjednom, bar na trenutak, promenjeni.

Ali poenta je u tome što sam se ja odjednom osećala fantastično, kao nekad. Što mi je napolju bilo proleće, i što nisam imala briga, i što su me moje sopstvene reči i njihovi osmesi ispunili čistim suncem, i što sam zaboravila šta nam se događa, i što sam prestala da mislim o matriksu i o strahu. Što sam zaboravila na strah i užase.

Moj eksperiment je uspeo.

I sada, dok ovo pišem, umotana u ćebe u prohladnoj sobi, dok se spušta jesenji suton – smejem se.

Kada govorimo dobre reči drugima, mi ih uvek govorimo i sebi samima, i nema boljeg leka za popravljanje raspoloženja od toga. Jer od reči – i Bog je stvorio svet.