Some picture

Dve kesice za ceo život

Ima puno dirljivih priča o tome kako roditelji ispraćaju svoju decu na školovanje. Stave neku fotografiju, sitnicu, pisamce, omiljeni deo odeće, nešto što miriše na kuću i… ode nam dete

Svaka od nas rasla je i odrasla uz neke osnovne poruke dobijene od roditelja. Nekada su to bile poruke izrečene rečima, nekad delima, a nekad načinom roditeljskog ponašanja koje smo usvajale.

Usaglašenost između roditelja bitna je za razvoj deteta, kao i doslednost i mogućnost uzajamnog „ogledanja” između deteta i roditelja. Dete se uvek ogleda u roditelju. Tako ima mogućnost da vidi sebe, da procenjuje, ocenjuje, koriguje, ali i da se buni u nekim godinama kada je to normalno. Videti sebe u izrazu lica majke, potom oca, očima roditelja je najbolje ogledalo. To ogledanje je podjednako važno i kada su roditelji u pitanju. Pažljivim posmatranjem sebe u licu i očima deteta, mogu da se uoče detetove reakcije, emocije, nekada i misli. I sve to bez reči. Ovakav vid komunikacije koji počiva na osećanjima, empatiji, uzajamnom razumevanju, neguje se od početka.

Usaglašenost između roditelja bitna je za razvoj deteta, kao i doslednost i mogućnost uzajamnog „ogledanja” između deteta i roditelja

Nisu potrebne grdnje, pridike, moralna nastava, zabrane. Nema besa, inata, nezadovoljstva, tugovanja. Da sad ne obojim baš sve idiličnim tonovima, u odnosu između deteta i roditelja i te kako ima nesporazuma, svađa, suza, doživljaja sa obe strane o nedovoljnoj voljenosti, nepravdi i slično. Ali, to je deo odrastanja i deo svakog ovoliko interaktivnog odnosa koji je zaista jedinstven u psihologiji. Komplikovano je biti dete, ali je vrlo komplikovano i biti roditelj. Najkomplikovanije je biti funkcionalna porodica koja toleriše različitosti, podržava kvalitetan odnos i ne pravi dramu od nesporazuma.

Prvi zadatak

Naravno, porodice sa više dece imaju bogatiju dinamiku. Roditelji nikada nisu identični u ponašanju prema svojoj deci. Vole svu decu, tu nema razlike, ali im ponašanje nije uvek isto. Ponašanje roditelja uslovljeno je brojnim faktorima – da li je dete željeno, planirano, kakvi su bili odnosi pre i za vreme začeća, kakva je bila trudnoća, da li je dete očekivanog pola, kakve je „naravi” kada se rodi, možda plače malo ili mnogo, možda su hteli živahnije ili mirnije dete, možda liči na jednog, a ne na drugog rođaka i slično. Ovo važi i kada je u pitanju blizanačka trudnoća, pa i trudnoća sa više od dvoje dece. Deca nikada nisu identična, čak i kada su jednojajčani blizanci, niti su roditelji identični u ponašanju. Proverite, pitajte, iznenadićete se. Jedan mudar i divan profesor psihologije u šali je govorio da je prvi zadatak svake novorođene bebe da na nekoga liči.

Komplikovano je biti dete, ali je vrlo komplikovano i biti roditelj

Tada smo se smejali. Kasnije se ispostavilo da je i u ovoj šali bilo mnogo zbilje. Komplikacija nastaje i odnosom među decom, kako odnosom punim ljubavi tako i prirodnim rivalstvom. Tada je roditelj na muci u poziciji da bude sudija, što nikako ne savetujem. Deca treba da uspostave odnose između sebe uz pomoć roditelja, a ne na njihov pritisak. Utešno je da deca odrastu „uprkos svojim roditeljima”, govori u šali jedan naš poznati kolega. Izgleda da i u ovoj šali ima mnogo zbilje. Tek, ne brinite, porašće i biće onakvi kakvim smo ih stvarali, formirali, negovali i voleli.

Jedan mudar i divan profesor psihologije u šali je govorio da je prvi zadatak svake novorođene bebe da na nekoga liči

Torbica, ranac, kofer ljubavi

Svako dete kreće u život sa sopstvenim osećanjem i sećanjem na početke, razvoj, odrastanje. Nešto je maglovito, nešto je na nivou osećanja bez reči, nešto živo u sećanju. Roditelji, svako sa svoje strane, imaju potrebu da detetu ostave, kažu u amanet, neke osnovne poruke o tome šta je život, kako ga treba živeti i šta je bitno u svakom trenutku. Ima puno dirljivih priča o tome kako roditelji ispraćaju svoju decu na školovanje iz gradova u kojima su rođeni u gradove u kojima će dalje učiti. Stave neku fotografiju, sitnicu, pisamce, omiljeni deo odeće, nešto što miriše na kuću i… ode nam dete. Ode, obavijeno ljubavlju kao toplim, ručno štrikanim džemperom. Nit’ ponosnijih, nit’ tužnijih roditelja. Dete, sada već odraslo, teško da se baš može zvati detetom, sem što je njihovo. Malo je uplašeno, malo uplakano, ali srećno. Nosi u torbi, rancu, koferu, čemu već i to što je roditelj spakovao. I greje ga ljubav.

Roditelji, svako sa svoje strane, imaju potrebu da detetu ostave, kažu u amanet, neke osnovne poruke o tome šta je život, kako ga treba živeti i šta je bitno u svakom trenutku

Time podstaknuta, uz dozvolu meni drage osobe, navodim njena sećanja na odlazak od kuće i poruke roditelja. Majka joj je dala kesicu u kojoj su bile igle za šivenje, konci, metar i heklica, a otac osigurač, licnu, šrafciger i klješta. Kada pogledate, šta vam je više potrebno da započnete život? Te dve kesice u kojima sve piše, kao prva roditeljska pomoć, i onaj mekani, štrikani, emocionalni džemper koji je greje i danas.

Comments Icon 4

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


  1. Mira kaže:

    Kada odlaziš od roditelja okrnjeni deo tebe ostaje negde tamo zauvek..

  2. Smilja Šaponja kaže:

    Sjajan tekst,realističan,topao…baš je sve tako..Kao i uvek,dragocen je tekst koji napiše gđa Vesna Brzev Ćurčic!Bravo

  3. Milanka kaže:

    “Jednom odlazi svako putem svog života i na rastanku kaže: ja ću se vratiti” Kada se jednom napusti roditeljski dom više se nikada niko ne vraća. Fizički, možda? Ali u psihičkom, mentalnom, emotivnom pa i duhovnom smislu, u roditeljski dom ulazi neko novo i drugačije biće.

  4. Žaklina Grujičić kaže:

    Topla prica,hvala Bogu što sam imala roditelje uz sebe,da spakuju te dve kesice za mene..❤❤