Dve haljine

Nije moje otkriće to da se može provesti leto u jednim baletankama i sa dvema haljinama. Otkriće je u ovome što sam shvatila – neverovatno sam srećna dok sam ovako svedena na ono što je dovoljno

Život je čudo! Što se mora – nije teško.

Te dve rečenice padaju mi ovih dana često na pamet. Silom prilika poslednjih dana živim kao „izbeglica” kod sestre, jer imam majstore u stanu.

Ponela sam kompjuter, nešto veša, i dve letnje haljine-majice, koje se ne peglaju i lako se suše. Kola sam morala da ostavim u svojoj parking zoni. Đinđuve, karmini i krejoni, nakit i naočari za sunce, u brzini su zaboravljeni i ostavljeni da po njima pada prašina i kreč. Takođe, kod kuće sam ostavila papilotne, okrugle četke za kosu, supersonični fen, sandale sa potpeticom, sve ono što me čini ženom, i bez čega ne mogu.

Osećanje unutrašnjeg smeha pred vlastitim ludostima, ostavljenim u plakarima, najbolja je stvar koja mi se desila

I, znate li šta je novo?

Već drugog dana u „izbeglištvu” došla sam do zaključka da mogu bez svega. Bez svega toga.

Pešačim kao luda i u proseku pređem između osam i deset kilometara dnevno, u baletankama, a to je najbolji sport. Kosu sušim slabim sestrinim fenom, samo nekoliko minuta, a ne kao obično pola sata feniranja. Umesto četki i papilotni koristim prste, a kosa mi izgleda zdravije i bolje.

Dve haljine menjam, perem ih brzo i one se još brže suše, od nakita nosim jedan par minđuša, onaj koji se zatekao na meni prilikom „evakuacije”, i to je sve. Jedna tašna u koju mi stane sve, završava posao u svakoj prilici, jedna hajina se suši dok drugu nosim, a u baletankama nijedna uzbrdica, nizbrdica ili razdaljina, za mene nije problem.

Pošto sam u radnom elementu, manje se šminkam. Sve je sada, u ovom trenutku, za moje svakodnevno funkcionisanje, svedeno na jedan osrednji ceger za samoposlugu.

Prirodna i jednostavna, da prirodnija i jednostavnija ne mogu biti.

Nije moje otkriće to da se može provesti leto u jednim baletankama i sa dvema haljinama. Otkriće je u ovome što sam shvatila – neverovatno sam srećna dok sam ovako svedena na ono što je dovoljno. Neopterećena. Da lakša putujem.

A to osećanje unutrašnjeg smeha pred vlastitim ludostima, ostavljenim u plakarima, najbolja je stvar koja mi se desila.