Drugima se dopadate više nego što mislite

Komunikacija je za poslovni svet stub na koji se sve oslanja. Građevinci znaju koliko je važno da svaki noseći stub bude čvrst i dobro postavljen. Zato je i sasvim prirodno, ljudski, da se posle razgovora sa nekim koga prvi put vidite zapitate:

Da li mu (joj) se zaista dopadam ili je samo učtiv(a)?

Da nisam bila suviše napadna? Direktna?

Da li je ćutao(la) iz dosade ili je samo bio(bila) zamišljen(a)?

Psiholozi će na sva ova pitanja nasloniti jedno ključno, a to je: ’Da li ste i koliko realni u proceni drugih ljudi pri prvom razgovoru?’. Tako je do sada izveden veliki broj istraživanja u potrazi za odgovorom jer je jasno da je važan za svačiji poslovni život, čime god se bavili.

Ne dopadam se

Odgovor koji su dali istraživači psiholozi ukratko može ovako da se formuliše:

Ljudi potcenjuju procene drugih i misle da se drugima manje dopadaju nego što je istina.

I, sledi izuzetno važna tekovina ovakve loše procene:

Upravo ovakvo mišljenje je velika prepreka u poslovnoj komunikaciji.

Tim istraživača Harvard Business škole sproveo je više istraživanja, za sada u Americi i Britaniji, u kojima su suočavali ljude koji se ranije nikada nisu sreli. Nakon razgovora koji su vodili, istraživači su učesnike pitali koliko im se dopao sagovornik i da li misle da su se dopali sagovorniku. ’Dopadanje’ su ovde koristili u značenju ’zanimanje za osobu i nastavak komunikacije’ i ’mogućnost da budete prijatelji’, ili su ispitanicima ostavili da sami opišu svoje razumevanje dopadanja.

Po ko zna koji put i psiholozi sa Harvarda su ova istraživanja pridružili već sprovedenim i izneli zaključke da su ljudi završavali razgovore i imali negativan stav o utisku koji su ostavili na sagovornike. Jedan od često navedenih odgovora bio je:

Siguran sam da mi se sagovornik dopao više nego što sam se ja njemu dopao.

Emotivni jaz

Ovu vrstu iluzije ili pogrešne slike o tome šta drugi osećaju, psiholozi su nazvali ’liking gap’ i već je uveliko u psihološkoj terminologiji. Ovaj emotivni jaz, ako se tako može reći, veliki je problem i može za sobom da povuče mnogo komplikacija, pre svega u komunikaciji i poslovanju. Na prvom mestu posledica ovakve iluzije je manjak samopouzdanja, nesigurnost i društvena anksioznost.

Zanimljivo je da ova pesimistička slika o tome šta drugi osećaju prema vama nije karakteristična samo za prve razgovore i upoznavanja. Istraživači su ustanovili da se pesimizam nastavlja i nakon nekoliko meseci upoznavanja i saradnje. Recimo, i posle šest meseci zajedničkog rada, jedan kolega i dalje misli da drugi o njemu nema baš pozitivnu sliku i da mu se ne dopada (u onom gorepomenutom značenju).

Šta možete da očekujete ako je i vaša procena ovakva, a verovatno jeste ako je verovati istraživačima?

Šteta od iluzije

Pre svega, ovaj jaz (liking gap) će vam sigurno otežati bilo kakvu saradnju sa drugima i trebaće vam dosta vremena da pogrešnu sliku ispravite. Ono što sigurno možete da očekujete kao posledicu sa kojom ćete se suočiti je i ovo:

• Teže ćete se usuditi da kolege i saradnike pitate za pomoć.
• Nećete biti otvoreni i voljni da drugima izađete u susret.
• Nećete biti iskreni sa kolegama i reći im šta mislite o poslu ili bilo čemu drugom.
• Teško da ćete pristati da sarađujete na nekom novom projektu ili poslu.
• Na kraju, nećete biti zadovoljni ni poslom, ni sobom na poslu.

Psiholozi ističu da je važno da razumete i budete svesni da vaš negativan utisak nema veze sa realnošću već samo sa vašim verovanjem i utiskom. A cena za ovakve iluzije je previsoka i sigurno će vam biti kamen spoticanja na poslu.

Negativno, samo negativno

Pitanje je zašto je svaki čovek pre svega pesimista i zašto su prve misli koje mu padaju na pamet one da se ne dopada osobi preko puta. Šta čoveka sprečava da prepozna da onaj preko puta ima pozitivno mišljenje?

Nakon ovakvih istraživanja, koja su dalje produbljivana i u kojima su ispitanici zapisivali svoje tajne misli o sagovorniku, čak i one koje se ni ne izgovore drugima, opet je potvrđeno da svako daleko lošije misli o sebi nego o drugom.

Objašnjenje je da je svako toliko obuzet svojim mislima o sebi samom, svojim postupcima i analizom svog nastupa, da ne može da postigne da obrati pažnju na drugog. Ova samokritika je majstor da zamagli realnu sliku i iskrivi paletu osećanja sagovornika.

Sigurno vam je već poznat ovakav tok misli i osećanja u razgovoru sa kolegom ili saradnikom:

• Da li sam malopre rekao neku glupost?
• Da li mi se šminka pokvarila? Jeste, sigurno.
• Da nisam glasna? Možda agresivna? Šta će kolega reći?
• Da ne stojim krivo?
• Da nisam dosadna i opširna?

Možete slobodno da nastavite niz.

Šta je rešenje koje stručnjaci preporučuju? Odgovor nije jednostavan i nije lako izmeniti celu ovu matricu. Ali, ukratko ćete dobiti ovakav savet:

Bilo da ćaskate sa kolegom ili vodite ozbiljniji razgovor, probajte da pomerite pažnju i da zumirate sagovornika, a ne sebe. Probajte sa postavljanjem kratkih pitanja i sa punom pažnjom slušajte njegove odgovore.

Nije lako. Ali, vredi probati.