Some picture

Dr Vojislava Nešković – iskustvo anesteziologa kao pacijenta na ventilatoru

Moje iskustvo kao pacijenta sigurno je drugačije, jer je meni celokupan proces lečenja u jedinici intenzivnog lečenja jako dobro poznat. Samo što sam ovog puta morala da se nađem s druge strane, da sama iskusim sve ono što inače gledam kao lekar

Prof. dr Vojislava Nešković jedan je od naših najpriznatijih anesteziologa, profesor na Vojnomedicinskoj akademiji i član svih relevantnih svetskih asocijacija anesteziologa. Iako bih o njoj, sem o naučnim dostignućima, mogao da pišem i kao o roniocu i trkaču, zamolio sam je da nam opiše svoj doživljaj lečenja na ventilatoru, pošto je i sama postala pacijentkinja obolela od korona virusa. Zebnja koju sam osećao uspešno je razrešena i ona je ponovo među nama, što je možda i božanska pravda, jer je ozdravio neko ko je izlečio toliko obolelih od kovida-19.

Kako se dogodilo da ste završili na respiratoru?

– Tok bolesti, u mom slučaju, pokazao je veoma izražen inflamatorni (zapaljenski) odgovor što je dovelo do razvoja akutne, hipoksične respiratorne insuficijencije (zatajivanje funkcije pluća). Pripadam relativno malom procentu bolesnika, ali onom koji ima najtežu kliničku sliku i kod kojih je moguć loš ishod. Nekako se nametnulo uverenje da samo ljudi koji su stari ili imaju neki od faktora rizika (dodatno oboljenje kao što je dijabetes ili bolesti kardiovaskularnog sistema) mogu da imaju nepovoljan tok kovida-19.

Kao pacijent, mogla bih da poslužim kao upozorenje, jer sam potpuno zdrava osoba, trkač polumaratonac, bez ijednog faktora rizika. Nije predvidljivo ko su bolesnici kod kojih će se ovako nešto desiti i sama patofiziologija bolesti nam je još uvek nejasna.

Očigledno je da moja odlična kondicija nije sprečila da do bolesti dođe, ali mi je sigurno pomogla da preživim

Kako ste se osećali i da li je taj vid terapije bio poslednja nada?

– Kada pluća ne mogu da obavljaju svoju funkciju, mehanička ventilacija je jedna od uobičajenih mera intenzivnog lečenja, nevezano za postojeću pandemiju. Treba podsetiti da mehanička ventilacija ili stavljanje bolesnika na respirator, izraz koji se odomaćio u običnom govoru, nije terapija. To je samo pomoćna mera, pokušaj da se održe vitalne funkcije bolesnika dok se telo ne oporavi od osnovne bolesti. U protivnom, bolesnik umire u veoma kratkom roku.

Dakle, bolesnik koji je na mehaničkom ventilatoru životno je ugrožen, a pokušajem da se obezbedi razmena gasova nadamo se da će imati dovoljno vremena da svojim odbrambenim mehanizmima prevaziđe komplikacije u slučaju kovida-19, virusne infekcije. Bila sam potpuno svesna u kojoj fazi bolesti se nalazim i koliko sam ugrožena. Ja sam anesteziolog i bavim se mehaničkom ventilacijom duže od 25 godina. Držim predavanja o mehaničkoj ventilaciji.

Uspela sam da budem racionalna do kraja i da svojim kolegama olakšam donošenje odluke. Intubirana sam u pravom trenutku i to je sigurno doprinelo oporavku.

Čega se sećate od trentuka kada su Vas stavili na respirator?

– Nikada neću zaboraviti lice mog kolege kada smo doneli odluku o intubaciji i započinjanju mehaničke ventilacije. Ta mešavina brige, očaja, ali i potpune svesti o tome da odluka jeste ispravna, bila je samo još jedna slika najtežih momenata našeg profesionalnog života – kada smo uključeni u lečenje nama dragih ljudi, koji su životno ugroženi, pri čemu je ishod lečenja potpuno neizvestan.

Kao pacijent, mogla bih da poslužim kao upozorenje, jer sam potpuno zdrava osoba, trkač polumaratonac, bez ijednog faktora rizika

Kako biste opisali svoje iskustvo?

– Moje iskustvo kao pacijenta sigurno je drugačije u poređenju s drugima, jer je meni celokupan proces lečenja u jedinici intenzivne nege jako dobro poznat. Samo što sam ovog puta morala da se nađem s druge strane, da sama iskusim sve ono što inače gledam kao lekar.

Pošto se radi o veoma teškom popuštanju funkcije pluća, koja je praćena jako niskim vrednostima kiseonika u krvi, većina intubiranih bolesnika tokom ove pandemije kontinuirano je sedirana i izložena dejstvu mišićnih relaksanata, kako bi se uopšte bolesnici stabilizovali i ostvarila zadovoljavaća oksigenacija. Samim tim, sećanja su dosta izmenjena i prekinuta.

Međutim, meni se vraćaju neki utisci, neke informacije koje su mi stizale iz mog okruženja i od onih koji su brinuli o meni. To mi je jako interesantno. Znala sam da su se neke stvari dogodile i povezala sam neke postupke, iako nisam bila budna.

Sećam se buđenja i započinjanja komunikacije s kolegama, postupka odvajanja od mehaničke ventilacije, mojih očekivanja i povezivanja stručnih informacija u neki smisleni tok. Sada znam kako izgledaju naši postupci kada se prolazi kroz njih. Mislim da sam upotpunila svoje stručno znanje činjenicom da sam bila pacijent. Nadam se da ću biti bolji lekar zbog toga.

Sećam se buđenja i započinjanja komunikacije s kolegama, postupka odvajanja od mehaničke ventilacije, mojih očekivanja i povezivanja stručnih informacija u neki smisleni tok

Privatna arhiva: Sa kolegama iz VMC Karaburma, specijalizovane COVID-19 bolnice

Šta znači kada kažete da negu kritično bolesnih (critical care illness) treba preživeti?

– Intenzivna medicina je moćna, ali u isto vreme veoma invazivna grana medicine. Bolesnici su potpuno izmešteni iz normalnog života, zavisni od terapijskih postupaka i medicinskog osoblja koje o njima brine. Stres i odgovor tela na kritičnu bolest je odbrambeni mehanizam, ali u isto vreme nosi autodestruktivne elemente. Izmenjen je imunološki i hormonski odgovor, zbog čega se otvara prostor za nastanak različitih komplikacija. Bolesnici u jedinici intenzivnog lečenja su akutno najugroženiji bolesnici u medicinskoj praksi.

Najvažniji resurs u lečenju bilo kog teškog bolesnika, posebno u jedinicama intenzivnog lečenja su – ljudi

Očigledno je da moja odlična kondicija nije sprečila da do bolesti dođe, ali mi je sigurno pomogla da preživim. Moj kardiovaskularni sistem, velika funkcionalna rezerva, odsustvo dodatnih bolesti koje su mogle da doprinesu daljim komplikacijama, dali su dosta prostora da podnesem stres kome sam bila izložena i da se oporavim. Pored toga, ne mogu da ne naglasim koliko su moje kolege i medicinski tehničari doprineli mom oporavku.

To su moji ljudi, neki od njih moje mlađe kolege, oni sa kojima zajedno radim već godinama. Zajedno smo obukli prve skafandere. Ja sam dobila najbolje lečenje na svetu činjenicom da su oni uložili više od mogućeg, ostajali prekovremeno, radili dodatne smene, ujedinili se u tim koji je disao i radio kao jedan za moje preživljavanje.

Primenili su sve što su znali i lečili nekoga koga vole. Filozofija personalizovane medicine, da svaki bolesnik dobije tačno ono što je potrebno i u skladu sa odlukama koje su ciljano usmerene na individualno lečenje, u mom slučaju pokazala se na delu.

Dok se niste razboleli, Vi ste lečili pacijente obolele od kovida?

– VMC Karaburma je specijalizovana kovid bolnica Vojnomedicinske akademije. Kada je postalo izvesno da ćemo se suočiti sa epidemijom i nečim potpuno novim, a ovako izazovnim, okupljen je tim ljudi koji će se posvetiti organizaciji bolnice i budućem lečenju bolesnika. Lideri u ovoj organizaciji bili smo mi, anesteziolozi, jer smo znali da lečenje najtežih bolesnika zavisi od nas.

Iako smo bili stavljeni pred neizvesnost nepoznate bolesti sa kojom treba da se suočavamo, početka rada naše bolnice sećam se kao izuzetno pozitivnog iskustva. Radili smo zajedno, istraživali, pripremali se. Sproveli smo obuku oblačenja i svlačenja zaštitne opreme svih zaposlenih, osmislili protokole lečenja i napravili svoju strategiju koja je bila primerena našim mogućnostima. Protokoli lečenja, posebno respiratorne podrške bolesnicima, veoma su napredni.

Hrabro smo se odlučili za različite oblike neinvazivne ventilacije, koja na početku pandemije nije bila baš tako široko rasprostranjena. Učili smo u hodu i posvetili se svojim bolesnicima.

Iako smo bili stavljeni pred neizvesnost nepoznate bolesti s kojom treba da se suočavamo, početka rada naše bolnice sećam se kao izuzetno pozitivnog iskustva. Radili smo zajedno, istraživali, pripremali se

dr vojislava neskovic sa kolegama u ambulanti
Privatna arhiva

Kako je to izgledalo od početka pandemije?

– Ljudi ne treba da se plaše i zastrašuju, ali treba da znaju da je suočavanje sa kovidom-19 veoma teško, kako za bolesne koji zahtevaju hospitalizaciju, tako i za zaposlene koji leče obolele. Zaštitni znak jeste potpuna izolacija. Onog trenutka kada ste primljeni na bolničko lečenje, više ne postoji uobičajena komunikacija sa porodicom i bliskima. Oni koji brinu o vama su u skafanderima sa napisanim imenima na odelima.

Jako ste zabrinuti za sebe i ono što vas čeka. Zaposleni izlaze iz okvira svog uobičajenog rada i bave se isključivo jednom bolešću, koja pri tome može biti pogubna i za njih. Oni koji rade sa najtežim bolesnicima osećaju se povremeno potpuno nemoćno.

U isto vreme, pojavljuje se čitav niz novih problema i specifičnosti rada, od toga kako nahraniti bolesnika koji je na neinvazivnoj ventilaciji do prebacivanja podataka iz istorija bolesti, iz crvene u zelenu zonu, koje su veoma jasno razgraničene.

Od početka pa do sada, moj najjači utisak je da je najvažnije da se što manji broj ljudi razboli. Mislim da je to moguće, ali nažalost, nismo šampioni mera prevencije.

Vi ste jedan od naših najboljih, ili da kažemo najpoznatijih anesteziologa, koji aktivno učestvuje u obrazovanju mnogih mladih doktora. U jednom tvitu napisali ste da je važnije znanje važnih parametara koji definišu disanje (pO2, pCO2 i FiO2) od broja mašina?

– Ne znam kako se dogodilo da je ukupan broj mehaničkih ventilatora, koji se pogrešno nazivaju respiratorima, postala dominantna tema u javnom prostoru. Iz svega što sam do sada rekla, jasno je da se radi o mašinama, koje su pri tome sredstvo podrške, a ne neki čudesni alat koji rešava sve probleme. Pored toga, bez pravilne primene, ovo je još jedan element veoma invazivnog postupka intenzivne medicine, koji sam po sebi može da dovede do novih komplikacija i problema u lečenju.

Još jednom naglašavam da su bolesnici kod kojih nastane teška respiratorna insuficijencija potpuno zavisni od tuđe nege i pomoći. Zbog toga, najvažniji resurs u lečenju bilo kog teškog bolesnika, posebno u jedinicama intenzivnog lečenja su – ljudi.

Tu mislim na lekare koji se bave primenom mehaničke ventilacije i razumeju specifičnosti intenzivnog lečenja, kojih mi u našoj zemlji nemamo previše. Podjednako su važni medicinski tehničari, koji su obučeni da neguju i sprovode terapiju kritično obolelih. U našoj zemlji postoji ograničen broj ljudi koji su zaposleni i obučeni za ovu veoma specifičnu vrstu posla. Zbog toga je njihov značaj neprocenjiv.

Međutim, deluje da ni zdravstveni sistem ni društvo ne prepoznaju značaj ljudi. Svima nama pojedinačno može da se dodeli po jedan lični mehanički ventilator, samo ne znam šta ćemo s njim ako do nevolje dođe.

Moramo da shvatimo šta je zaista ključni faktor za preživljavanje obolelih. Bilo bi lepo da barem tokom ove pandemije kao društvo to prepoznamo i uložimo u budućnost i razvoj bolje infrastrukture jedinica za intenzivno lečenje, što se pre svega odnosi na zapošljavanje i obrazovanje dovoljnog broja lekara i medicinskih tehničara.

Mislim da sam upotpunila svoje stručno znanje činjenicom da sam bila pacijent. Nadam se da ću biti bolji lekar zbog toga

Privatna arhiva: Dr Vojislava Nešković sa ćerkom Sofijom i suprugom Aleksandrom

Kakva je Vaša poruka za sve ljude koji se bore da prežive pandemiju?

– Moramo da razumemo da se nalazimo u okolnostima koje nisu naš izbor i predstavljaju stvarnu opasnost za nas, kako lično, tako i za ljude kojima smo okruženi i koje volimo. Takođe, radi se o bolesti za koju ne postoji kauzalna (specifična), već samo simptomatska terapija kojom pomažemo bolesnicima da se sami izbore sa virusom i manjim ili većim zapaljenskim odgovorom koji može da ugrozi život. Najbolje je ne razboleti se.

Mere prevencije su naše najjače oružje. Ne samo da štitimo populaciju od širenja bolesti, već da ograničavanjem broja obolelih povećavamo mogućnost našeg zdravstvenog sistema, koji ima svoja ozbiljna ograničenja, da pruži kvalitetnije lečenje onima kojima je pomoć potrebna. U isto vreme pomažemo zdravstvenim radnicima da održe svoje glave iznad vode i sačuvaju svoje zdravlje, koje je posle ovoliko meseci izloženosti, takođe ugroženo.

Zato pandemiju ne treba da posmatramo kao nesreću koja nas svakodnevno podseća šta smo izgubili i šta sve ne možemo da radimo. Ovo je prilika da vidimo šta sve možemo, a na šta smo zaboravili, da nađemo najbolje verzije sebe.

One koje su spremne da brinu o drugima, uzajamno se pomažu i nađu načina da izađu iz ovog izazova bolji i spremniji za budućnost koja nam sigurno sprema nova iznenađenja.

Verujte nauci i medicini. One će nam još jednom pokazati pravi put.

Comments Icon 0

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *