Dolazim za pet minuta ili o nepoštovanju uzajamnog vremena

Odnos prema vremenu je, u nekom smislu, i odnos prema životu, svom ili tuđem. Za svoj život je svako odgovoran, ali za naš smo odgovorni mi sami

Zanima me koliko puta ste bili u situaciji da „poljubite” vrata na kojima piše „dolazim za pet minuta” ili „vraćam se za pet minuta”. Pri tome nigde ne piše od kada je počelo da teče to vreme i na koji period se odnosi. Mala informacija za veliko gubljenje strpljenja ili, kolokvijalno rečeno, živaca.

Neminovno mi se nametnula pesma Generacije 5 – Dolazim za pet minuta. Poslušajte je. Vi koji ste rođeni te 1980, čućete nešto novo, vi malo stariji, ili malo više stariji, osvežićete sećanje na neko vreme koje je bilo, da kažemo, različito.

Kad pet minuta traje ceo dan

Vraćam se na tih pet minuta, tako grubo istaknutih na vratima prodavnice. Bez obzira da li ste samo zbog te prodavnice došli, ili vam je bila usput, ta informacija je uvek nepoželjna. Možda bi bilo drugačije da je napisano tačno vreme: „Vraćam se u 11.05”, recimo.

Međutim, staviti tačno vreme znači i poštovati ga. E, tu je problem. Ovih pet minuta mogu da traju ceo bogovetni dan, sem ako bi se neko baš zainatio da čeka.

Pa dokle god da traje. Pitanje je samo ko ima vremena da čeka i čemu to?

Ne ulazeći u strukture ličnosti tih ljudi, pitanje je zbog čega mi ostali tolerišemo baš kašnjenje

Sad, manimo se nesavesnih prodavaca i pogledajmo nas, malo „savesnije”. Znamo da među nama postoje oni koji ni za živu glavu ne mogu da stignu na vreme. Uopšte nije važno koliko kasne, važno je da kasne. Ima onih duhovitih koji onda ne dođu na vreme jer znaju da onaj sa kojim su se dogovorili kasni. I opet čekaju. Neko će reći da to i nije neki problem. Kao da je nekome važno tih 5-10-15 minuta. Zamislite sad nekoliko prijatelja koje čekate redovno toliko vremena i to svaki put kada se viđate. Nakupi se tu zavidan broj minuta/sati.

Uzurpacija našeg života

Molim samo da ne pobrkamo kašnjenje koje je zaista objektivno i izuzetno retko, a dešava se svakome od nas, od onog uobičajenog. Da se ne ogrešimo o druge.

Kao što postoje ljudi koji hronično gube ključeve, novčanike, upaljače, knjige… tako postoje i oni koji hronično kasne. Ne ulazeći u strukture ličnosti tih ljudi, pitanje je zbog čega mi ostali tolerišemo baš kašnjenje. To što neko gubi svoje stvari nije problem okoline, ali je problem kad neko kasni. Jeste, kasni u svoje vreme, ali kasni i u vremenu koje je naše.

Mnogi se ljute, neki su ravnodušni, neki smatraju da gubimo vreme pričajući ili razmišljajući o tome. Nešto se pri tome ozbiljno zaboravlja – a to je da svako vreme koje smo odlučili da posvetimo nekome ili nečemu ide od našeg života. Dakle, ko ima pravo da naše vreme zloupotrebi zbog bilo kog razloga proizašlog iz njegove nepažnje, nemanja empatije, ponekad i nemanja stida? Odnos prema vremenu je u nekom smislu i odnos prema životu, svom ili tuđem. Za svoj život je svako odgovoran, ali za naš smo odgovorni mi sami. Dakle, ako pustimo nehajnost i nemarnost onih koji o tome ne vode računa, „krčmimo” onu kvotu života za koju i ne znamo koliko će da traje. I tu nastaje problem. Postajemo solidarni u trošenju našeg života, onako široke ruke.

Ne, ovo nije uskogrudo gledanje na ponašanje drugih, niti netolerancija na različitost. Ovo je bukvalno uzurpacija našeg života u kome bismo mogli… eto, možda baš i ništa, ali svojom voljom i izborom.

Kao ilustraciju navodim jedno od osnovnih pravila ponašanja u psihoterapijskim seansama. Zna se koliko traje svaka seansa. Ako klijent kasni, onda kasni od „svog” vremena i seansa se završava kao što i treba, u određeno vreme. Ako terapeut kasni, dužan je da klijentu nadoknadi vreme, u smislu dogovorenog trajanja seanse. Dakle, poštuje se uzajamno vreme.

Znamo da među nama postoje oni koji ni za živu glavu ne mogu da stignu na vreme

Ili da razmislimo iz drugog ugla.

Da li biste hladno zakasnili na pregled kod lekara, avion, prvi sastanak, razgovor sa komisijom za prijem na posao? Ne biste? Zar? A zbog čega su manje važni oni koji nas vole i stoje i na kiši i na suncu čekajući da se mi pojavimo?

Akademskih petnaest minuta su akademski i nisu vezani za one koji su tu ne da bi nas učili i da bismo ih naučili, nego da trošimo živote zajedno.