Dok se kafa ne ohladi i likovi neobični na japanski način

U čemu je tajna uspeha serijala Dok se kafa ne ohladi japanskog pisca Tošikazu Kavagučija?

Dok se kafa ne ohladi, naslov bestseler romana japanskog pisca Tošikazu Kavagučija, označava jedan delikatan, ali na svim meridijanima razumljiv delić vremena (kažu da je to oko jedan sat). To vreme je dovoljno da uradimo ili propustimo da uradimo ono što može iz korena da promeni naš život.

Zato ne treba da čudi što je knjiga Dok se kafa ne ohladi samo u Japanu prodata u preko 800.000 primeraka i prevedena na mnogo jezika. Kavaguči je do sada napisao ukupno četiri romana čija radnja se dešava u kafeu Funikuli Funikula, smeštenom u tihoj bočnoj uličici Tokija, a izlazak pete knjige iz serijala najavljen je za septembar ove godine.

Uskoro peti roman o tokijskom kafeu

Priča romana zasniva se na urbanoj legendi Tokija o kafeu u kome postoji jedna posebna stolica – ko sedne na nju, može da se vrati u prošlost i tamo ostane dok mu se kafa ne ohladi, kako bi razrešio nerazrešene emotivne odnose. A ko ne bi poželeo da barem jednom sedne na takvu stolicu!

Dok se kafa ne ohladi izašla je u Japanu 2015, usledio je nastavak, čiji je naslov kod nas preveden Za sreću je dovoljna šoljica kafe (izdavač Vulkan, kao i romana Dok se kafa ne ohladi). Potom je došao roman Pre nego što sećanja izblede 2018, a Pre nego što kažemo zbogom 2023. Peti nastavak pod naslovom Pre nego što zaboravimo šta je ljubaznost trebalo bi da izađe u septembru.

Zapravo, Tošikazu Kavaguči je još 2010. napisao priču o kafeu u kome postoji stolica za vraćanje u prošlost, ali je to bilo u obliku drame za pozorište, za koju je dobio važnu japansku nagradu.

Kavagučijev put do slave

Kavaguči je dramaturg po obrazovanju i pre nego što je napisao svoj prvi bestseler roman, pisao je drame i scenarije. Nije ni razmišljao da piše roman dok ga jedan prijatelj nije nagovorio. Njegova ljubav bilo je pozorište. Rođen je u Osaki 1971. Po prirodi je introvert. Godinama je bio režiser, producent i dramaturg jedne male pozorišne trupe. Njegove drame Porodično vreme, Pesma na zalasku i Par kritika u Japanu visoko je ocenila.

Ali, kad je krenuo da svoju dramu prerađuje u roman, nije mu baš pošlo za rukom iz prve. Pisao je i prepravljao nekoliko puta dok konačno roman Dok se kafa ne ohladi nije bio gotov.

Ali sada, kad je njegov prijatelj, po zanimanju urednik u izdavačkoj kući, imao gotov rukopis na stolu, rukovodstvo kuće nije smatralo da tako nešto treba objaviti. Tada je prijatelj iskoristio svoje uredničko pravo da jednom godišnje može jedan rukopis da objavi na sopstvenu odgovornost. I izbor mu se isplatilo.

Posle neverovatne popularnosti u Japanu, usledili su prevodi. Prvi je bio u Mongoliji. A nakon što je 2019. preveden i objavljen na engleskom, nije bilo jezika na kome ga ljudi nisu čitali i plakali. Iste godine, u Japanu je snimljen i istoimeni film, a priprema se i TV serija.

Pišem o emocionalno neartikulisanim likovima

O tolikom uspehu i prvog i ostalih svojih romana o tokijskom retro kafeu, njegovom osoblju i gostima, u jednom od malobrojnih intervjua van japanskog govornog područja, Kavaguči kaže:

„Ja stvarno ne znam zašto se te knjige tako dobro prodaju. Uglavnom pišem o emocionalno neartikulisanim likovima, o čudnim ljudima koji se suočavaju s teškoćama, o tome kako reaguju i kako nastavljaju dalje sa svojim životima. Portretišem ljude koji su neobični na japanski način, ljude kojima je veoma teško da svoja osećanja stave u reči.”

Nedavno je Kavaguči imao jedan posebno neobičan susret: pokazali su mu snimak osobe koja čita njegovu knjigu i plače. „Pišem i komade za pozorište, i gledao sam kako publika plače tokom predstava, ali ovo je bio prvi put da vidim to isto tokom čitanja. Ipak, na neki čudan način to me je ohrabrilo, učinilo da mi je drago što sam to napisao”, kaže.

Kafe koji prkosi vremenu

Kafe u kome se prelamaju lične drame gostiju nije bezlično moderno mesto, kakvih je na hiljade u svakj metropoli na svetu. Funikuli Funikula se nalazi u podrumu stare zgrade s polovine 19. veka, u bočnoj uličici, sklonjen od gradske vreve. On prkosi duhu vremena, o čemu svedoče i tri zidna sata čije se kazaljke kreću u različitim smerovima.

Po prigušenom svetlu u prostoru bez prozora, po ambijentu i nameštaju, kafe asocira na davno prošli Edo period i stil. Kad u takav ambijent zalutaju užurbani stanovnici metropole, oni kao da se otisnu u magični svet u kome se odmotavaju njihove životne drame.

Tek tu oni shvataju da emocije treba osloboditi dok se kafa ne ohladi, to jest, dok ne bude suviše kasno.

Lično iskustvo pisca u korenu priče

Iako je ambijent na granici između realnog i magičnog, priča o mogućnosti da se putuje kroz vreme da bi se razrešile emotivne blokade likova potiče, zapravo, iz ličnog iskustva samog autora.

U sve dosadašnje četiri knjige, a naročito u četvrtu Pre nego što kažemo zbogom, Tošikazu Kavaguči uneo je svoju tugu za rano izgubljenim ocem. On je imao osam kad mu je otac umro u svojoj 38. godini.

„Jednog jutra sam se probudio i on je bio mrtav. Nisam imao šansu da mu kažem zbogom ili hvala ti. Kasnije sam shvatio da ima mnogo ljudi sa istim osećanjem, koji bi želeli da su mogli nešto da kažu onima kojih više nema ili s kojima su morali da se razdvoje. Ako imate osobu kojoj niste stigli da kažete zbogom, dok čitate ovu knjigu, vi osetite određenu utehu, ili vam je barem malo lakše na srcu”, kaže Kavaguči.

Povratak u prošlost ne može da promeni sadašnjost

Ipak, magični elementi ne pretvaraju Kavagučijeve knjige u bajke. Za putovanje kroz vreme postoje brojna pravila, a najvažnije je da povratak u prošlost ne može da promeni sadašnjost. Ono što takvo putovanje donosi je suočavanje sa sopstvenim i tuđim emocijama, s greškama i neminovnostima, sa samim sobom. Za takva suočavanja nikad nema previše vremena, ono mora da se završi pre nego što se kafa ohladi. Inače, čovek ostaje zaglavljen u prošlosti, kao jedan od likova ovih knjiga.

U novom romanu Pre nego što zaboravimo ljubaznost (Before We Forget Kindness), koji Amazon najavljuje za septembar 2024, u kafe dolaze četiri nova gosta: otac koji nije dozvolio ćerki da se uda, žena koja voljenom nije dala čokoladu za Dan zaljubljenih, dečak koji želi da podeli osmeh sa razvedenim roditeljima i žena koja drži dete bez imena. Nema sumnje, i nad ovim romanom će čitaoci plakati, a zna se – posle suza dolazi olakšanje.