Dok je osmeha na našim licima
Uporno, 30 godina, gledam vesti na svim kanalima. Lepo krenem od 18 sati, pa prebacujem. Opozicione, pozicione i one koji žele da budu ovo ili ono
Kakvo jezivo iznenađenje! U 14 časova već je 18! Gotov dan! Meni, na primer, potpuno odgovara takvo radno vreme: od 8 do 12 sati, pa taman do mraka u 14 da stignemo kućama. Skuvam čaj od domaće konoplje, rekao mi profesor da deluje na zglobove i tetive, i razmišljam. Ne stignem dalje od Kalenić pijace gde smo nekoliko puta šetali do kasno u noć. Ti i ja, Krunska ulica, grad Beograd. Druge nisam primetila.
To je bilo u doba dinosaurusa, dok su se ljudi grlili i ljubili na ulici. Beograd pod snegom, bez vetra, čujem samo škripu snega pod đonovima. Čaroban spokoj prirode i duše.
Uporno, 30 godina, gledam vesti na svim kanalima. Lepo krenem od 18 sati, pa prebacujem. Opozicione, pozicione i one koji žele da budu ovo ili ono.
Zvanično, od dnevne politike dižem ruke jer, realno, ništa ne razumem. Ekonomija cveta, narod gunđa, lopovi, neshvaćeni tajkuni, ugnjetavani radnici, drogirani vozači, metro samo što nije, letimo na mesec, prebijane žene, izvozimo svuda po svetu, ne voli nas niko, ostali u regionu su ljubomorni, faktor stabilnosti, svađanja, vređanja, ja tebi, ti meni, ekološka katastrofa, nema benzina, čas ovde, čas onde, pandemija, kreni, stani, sad ćemo ozbiljno…
Očekivanja su velika ove zime. Sneg da pada!
Vozim se sa četiri tinejdžera par stotina kilometara – i pevamo. U teškim pregovorima, jedna moja pesma, jedna njihova. Težak znoj me obliva dok pevamo: Mame mi, oko mene samo lopovi i šaneri…
Pevam i vozim. Više klimam glavom uz iransko-turski ritam. Ekipa u transu i ja shvatim.
Stigla je nova generacija.
Nagradili su me odlaskom u Narodno pozorište gde se još poštuje moj odabir predstava. Neke odluke će i dalje biti samo moje.
Dok je osmeha na našim licima, ne bojim se ničega.
Pevam iz punih pluća Hallelujah, imitiram izvođenje Pentatonixa, muteći belanca za sufle od sira.
Očekivanja su velika ove zime. Sneg da pada!