Dobri muž

Jedna poznata dama objavila je ovih dana fotografiju palačinki, i pored nje pisamce svog muža. U pisamcetu je muž napisao da je ustao rano, napravio njoj palačinke za doručak, i otišao na posao

Zvuči kao, majke mi bajka, ali nije. Ovo je bilo stvarno.

Post je dobio nepodeljeno oduševljenje javnosti na društvenim mrežama, ne samo zato što se radi o poznatom bračnom paru, i ne samo zato što je gest tog muža divan, nego pre svega zato jer je takvih postova malo, izgleda zato što su takvi gestovi retki.

U našoj kulturi normalno je da bude obrnuto – da ujutru ispečene palačinke žena ostavi na kuhinjskom pultu svom mužu i deci, sa sve porukom o tome da je otišla na posao, i da je džem u špajzu, a eurokrem u frižideru. Normalno je i da neke vredne domaćice saviju pitu za svoju porodicu, ali je, priznaćete, veoma retko da muškarac kuva, da kuva ujutru, i da se mota po kuhinji pre odlaska na posao, i to samo zato da bi obradovao i iznenadio svoju ženu.

Ali, ovde se ne radi ni o kuvanju, ni o kuhinji, ni o hrani, ni o doručku. Ovde, u ovoj maloj divnoj priči, radi se o ljubavi, poštovanju i pažnji. O malom, i u isto vreme veličanstvenom pokušaju da se od svakodnevnog napravi trenutak koji nešto znači – da se palačinka pretvori u romantični, fantastični trenutak bliskosti. Da bude znak posvećenosti i pažnje, znak ljubavi – spektakularne u svojoj jednostavnosti.

I nema ničeg većeg od toga.

To pisamce muža genijalca, vrednije je od svake kreditne kartice kojom savremeni muževi danas zamenjuju bilo koji trenutak bliskosti i posvećenosti, veće je od nakita, od prestižnih poklona, od svega što se danas reklamira kao simbol pažnje koja se uvek vezuje za novac, sijanje i javnu prezentaciju.

Mislim da joj je tim palačinkama i pisamcetom napisao ljubavnu pesmu, ili priču, da joj je napravio domaću verziju filma Do poslednjeg daha, da je učinio da joj osmeh ne silazi s lica i da je pokazao da sve ima smisla. Savremeni vitez, s kutlačom i tiganjem, i pisamcetom, učinio je da ceo dan, pa i danas, dok ovo pišem, i ja imam osmeh na licu.

Jer naš vitez, učinio je još nešto. Naterao me je da razmišljam – ne o viteškom u drugima, nego o viteškom u sebi. Šta sam ja uradila da pokažem drugima da su mi važni, koje sam male divne gestove ja napravila da usrećim one koje volim?

Zahvalna sam na ovoj maloj, inspirativnoj priči. Pošto nikad nije kasno da se postane bolja osoba.