Dobre manire pokazujemo onim o čemu ne govorimo

Stara britanska poslovica kaže: Maniri čine čoveka. Na drugoj strani, mi, pripadnici naroda koji spontanost smatraju vrlinom, često smo skloni da se rugamo lepim manirima, da ih smatramo zastarelim i prevaziđenim načinom ponašanja.

Nažalost, mnogi nemili događaji, naročito oni u koje su uključeni mladi ljudi, stalno nas podsećaju na važnost lepih manira i potrebu da se oni uče od malena. 

Lepi maniri nisu uvedeni da bi se ljudi mučili, već naprotiv, sa ciljem da se uredi život u zajednici i da se obezbede najbolji mogući uslovi za sve njene članove.

Dobri maniri štite privatnost

Osnovno i opšteprihvaćeno pravilo koga se Englezi striktno pridržavaju, uprkos svim modernizacijama svog društva, odnosi se na čekanje u redu. Na autobuskim stanicama, putnici, kako pristižu tako formiraju red kojim ulaze u autobus. A ako neko i pokuša da uđe preko reda, ostali će vrlo burno reagovati.

Na ovom pravilu se insistira ne samo zato što je ono logično i pravedno, već pre svega zato što ono predstavlja bezbedniji način ponašanja i otklanja mogućnost da se prilikom guranja na vratima neko povredi. Zato što je najbolje i najkorisnije za sve, ovo pravilo opstaje do danas.

Rukovanje je dovoljno

Takođe, prilikom čekanja u redu, gde god da se red formira, Ostrvljani su i pre kovida držali pristojno međusobno rastojanje. I inače, uvek će nastojati da se ne „lepe” uz drugog. To proističe iz njihove osnovne potrebe da zaštite svoju privatnost, što podrazumeva da onda poštuju privatnost drugoga.

Za razliku od Francuza , koji se pri susretu ljube dva puta u obraz (mada i oni samo sa onima koje dobro poznaju), Britanci će se rukovati pri upoznavanju, kao i pri susretu. Ako posle upoznavanja ostanu da s vama razgovaraju stojeći, zadržaće pristojno rastojanje i svakako vas neće lupati po ramenu, hvatati za rukav i ni na koji način dodirivati. I očekivaće da ni vi to ne činite. 

Dodiri su, smatraju Ostrvljani, rezervisani samo za porodicu i prijatelje.

Dobri maniri u razgovoru – zabranjene i poželjne teme

Pravilo poštovanja privatnosti važi i u razgovoru. Anegdota po kojoj Englezi razgovaraju samo o vremenu nastala je zato što je spisak tema o kojima se ne razgovara u društvu toliko dugačak, da izgleda kao da ništa osim vremena nije preostalo. Pa ipak, dobri maniri nalažu da se izbegnu moguće neprijatnosti.

Ne razgovaraj o novcu

Na primer, apsolutno je zabranjeno pričati o novcu , o tome koliko ste zaradili, šta ste kupili i koliko ste platili. Velika je sramota hvaliti se svojom imovinom. Postoji priča da su nekada lordovi davali batlerima da im malo nose cipele pre nego što ih sami obuju, da se ne vidi da su nove.

Naročito je nepristojno pitati nekoga kolika mu je plata. Uostalom, kako bismo se mi osećali da neko, ko nije inspekcija, iz čista mira počne da nas ispituje o našim finansijama? A biti pristojan znači učiniti sve da se sagovornik ne oseti neprijatno.

Ne mešaj se

Zato dobri maniri nalažu da nikada nikome i ni pod kojim okolnostima ne kažete da se ugojio, da mu je ružna frizura, da loše izgleda. To ne znači ni da treba licemerno da hvalimo haljinu koja je očigledan promašaj, već da temu ili zaobiđemo ili nađemo neku prikladnu formulaciju. Niti pitamo, niti komentarišemo nečije godine, broj koji osoba nosi ili, ne daj bože, kilograme.

Čak i na poslovnom sastanku, šef sa engleskim manirima neće reći da je nečija ideja glupa, već da je to „jedna vrlo neobična ideja”, a ako misli da je neki predlog katastrofa, reći će da je „interesantna strategija”. 

Uz to, tuđu glupu ideju, priču ili konstataciju osoba sa manirima komentarisaće samo ako je to u opisu njenog radnog mesta ili funkcije. Inače, držaće se važnog pravila bontona koje glasi „ne mešaj se”.

Ne nudi savete

Iz tog pravila proističe još jedno važno i veoma korisno pravilo: ne davati savete ako ti se izričito ne traže, a i onda samo u formulaciji „ja bih to ovako…”. Svi smo se već sto puta uverili da onaj ko nas u nekoj kriznoj situaciji pita „šta da radim” ne želi da čuje naše mišljenje, već želi potvrdu svog već postojećeg stava. Ovladavanje pravilom „ne davati savete” ne znači samo usavršavanje dobrih manira, već i korak bliže mudrosti.

Engleski maniri po Borislavu Pekiću

Naš veliki književnik Borislav Pekić, koji je dugo živeo u Londonu, u svojim Pismima iz tuđine često je poredio ostrvski (britanski) i poluostrvski (balkanski) bonton. „U En­gle­skoj se lič­nost bra­ni tako što se svo­je mi­sli ne is­ka­zu­ju. Osim pro­fe­si­o­nal­nih po­li­tičara, na koje se gle­da s mr­zo­vol­jom, niko se ne upin­je da svo­jim mi­sli­ma pro­me­ni vaše“, piše Pekić. Kod nas, međutim, napori da se promeni tuđe mišljenje decenijama su bili glavna aktivnost po slavama, koja se sad preselila i na Fejsbuk i druge društvene mreže. Pritom, i ovde svi dobro znaju da je nepristojno nametati svoje mišljenje, kao i napadati osobu zbog mišljenja.

Uz propovedanje, i ispovedanje se smatra nepristojnim oblikom komunikacije. Ne morate biti Englez pa se prisetiti koliko su vas puta ljudi davili svojom tužnom životnom pričom. A ono što nije prijatno vama, neće biti ni drugima.

Izražavamo saosećanje, a ne radoznalost

Ni kad u razgovoru dođemo do neke teške i bolne teme, ako na primer sagovornik pomene da je imao smrtni slučaj u porodici ili neku bolest, dobri maniri nalažu da izrazimo svoje žaljenje, ali da ne postavljamo gomilu potpitanja. Cilj je da izrazimo saosećanje, a ne da se prepustimo sopstvenoj radoznalosti. Ali ako sagovornik oseti potrebu da nas uputi u sve detalje terapije, moraćemo da nađemo način da preusmerimo temu na nešto prihvatljivije.

Uopšte, previše emocija u razgovoru ne smatra se prihvatljivim, naročito pri slučajnom susretu ili u većem društvu. Može se u društvu naći nesigurna osoba koja će nešto što smo rekli shvatiti lično. 

Tada dobri maniri nalažu da decidirano kažemo da nismo mislili na tu osobu, da se izvinimo ako smo je nehotice povredili, ali svakako ne treba da objašnjavamo i da se pravdamo jer ćemo time neprijatnu situaciju učiniti još neprijatnijom. Uopšte, dobri maniri nalažu ono što su još drevne narodne poslovice formulisale, da je uvek bolje reći manje nego više.

Religija se smatra duboko ličnom temom koja, naročito u širem društvu, može da postane minsko polje. Isto je i sa seksom i sa masnim vicevima. Šale su uvek poželjne, ali se osobe sa najboljim manirima šale uvek inteligentno i uvek samo na svoj račun.

Dobri maniri za stolom

Često se u novom društvu trudimo da pokažemo svoje najbolje manire, ali smo zato sa starim prijateljima i rođacima previše opušteni. A to su loši maniri. 

I sa bliskim prijateljima pravila moraju da se poštuju da bi prijateljstvo trajalo. 

Ako su nas pozvali na večeru u svoj dom, onda je vrlo važno da pokažemo poštovanje prema tom gestu. Osnovno je da stignemo tačno na vreme. Ako iz nekog opravdanog razloga kasnimo , treba da se javimo porukom.

I ostrvski maniri, kao i naši poluostrvski, nalažu da domaćinima donesemo neku sitnicu, obično flašu vina ili cveće. Previše skup poklon smatra se pretencioznim . Pravila ponašanja za stolom su uglavnom svuda usaglašena: nož u desnoj, viljuška u levoj ruci, laktovi van stola, ne diže se tanjir, ne naginje se preko stola, ne dovikuje se, ne priča se dok se žvaće, nož i viljuška preko tanjira su znak da smo završili…

Ako nas Englezi pozovu na čaj

Ako nas Englezi pozovu na čaj, treba da znamo da je to zapravo obrok. Osim šolje čaja, koji se pije sa mlekom ili sa limunom, poslužiće nam neke kolače, a često i sendviče. Čaj se ne meša u krug, već kao da se prevrće kašičicom. Kašičica se spusti na tacnu. Ni po koju cenu se ne sme olizati. Ako sedimo, podižemo samo šolju sa tri prsta, dok tacna ostaje na stolu.

Ako stojimo, u levoj ruci držimo tacnu, a šolju uzimamo desnom. Šolja se puni do dve trećine zapremine. Mali prst ne mora da se diže u vis, mada je taj običaj uveden jer se time lakše održava stabilnost i smanjuje mogućnost da prospemo dok pijemo.