Divan je duh naroda koji se sam sebi smeje

Radujem se uvek kraju ovog meseca, prođe kupovina knjiga, novih patika, ekskurzije, dva rođendana gde se zove ceo razred. Ide mesec zvani predah pred decembarsku histeriju.

Čujem, danas, jedan čovek kaže: Vremena su teška, ali moderna. Baš sam se nasmejala. Divna je stvar jezik. Živuljka živa. Kako će neka izreka ostati zauvek u živom govoru, ko će ga znati?!

Divan je duh naroda koji se sam sebi smeje. Danas komšinica viče mužu da bi nas sve nasmejala: Čekaj me kod kolima. Za tu opasku više niko ne zna kako je nastala, ali se svi smejemo.

Koliko puta smo sami izgovorili: Da li ste vi muzičari? Mi? Jesmo, nismo… Samo tetki lek da odnesem… Nemam pare? Ja? Dve karte odmah… Vozi, Miško… I tata bi sine… Deco, volite li brzu vožnju… Đura će ti oprostiti što te je tukao… Kupačice moja… Ko je vas poznavao, ni pakao mu neće teško pasti… Nikad kravata, nikad stalni posao… Manje vina, manje vina.

Filmovi nastali iz naroda, o narodu, zauvek uz narod.

Vejte snegovi, što kaže pesma, jer umirem sasvim za njim… Sakrijte joj lik, da je zaboravi, da je ne voli.

Uvek se seća ova pripadnica naroda ove pesme dok vozi kroz Rakovicu i seća se mladosti.

Svečano završavam sa bivšim decenijama uz novu gusku od ove godine, mladim novim vinom, novim srcem i niskim pritiskom.

I mir Hristov neka upravlja srcima vašim – mir na koji ste pozvani u jednom telu. I zahvalni budite, u molitvi istrajte.

Danas, Đorđe Marjanović – Beograde.

Srećno ti oslobođenje moj beli grade!