zivotno-iskustvo
Divan dan bez žalopojki - To sam ja
zena se smeje ispod kisobrana

Divan dan bez žalopojki

Ako tragamo za tugom, eto već kuca na vrata, ali ako nađemo maleni smisao u nekoj pesmi, događaju, susretu preko ograde naše terase, nekoj knjizi, filmu, sigurno je da ćemo naći bar malo spokoja

Često, posebno sad u vreme pandemije, govorimo kako je sve crno, sivo i ostalih tamnih nijansi. Bila je nedelja, podne, vreme kada se sprema nedeljni ručak, pod uslovom da gajimo tu instituciju, i kada je na ulici samo onaj ko mora.

Slučajno, ali zaista slučajno, naišla sam na jednog korpulentnog čistača ulica. Znate onaj nemarni izraz lica, metla koja ide levo-desno, velika kolica sa točkovima, zelena, prepoznatljiva uniforma i… veseo čovek.

Nije on delovao toliko veselo, koliko se iz nečeg njegovog, verovatno mobilnog telefona, čula divna muzika. Odzvanjala je ulica. Prvo nisam mogla da verujem da muzika dolazi odatle, a onda sam zastala. Izgledalo je kao da muzika dopire iz njega i da u njoj uživa.

U nedelju u podne slučajno sam naišla na čistača ulica. Izgledalo je kao da muzika dopire iz njega i da u njoj uživa

Zrnce zadovoljstva

Polako, opušteno, u nedeljno podne, ovaj čovek je skupio snagu da nađe zrnce zadovoljstva i sreće.

Nisam mogla a da ne pomislim sa koliko nesrećnih priča se susrećem svakog dana. Sigurna sam da ovom čoveku ne cvetaju ruže u životu, kao ni mnogim drugima. Isto tako sam sigurna da nema čoveka koji je u ovom periodu ispunjen neizmernom srećom. Izuzimam one koji su se zaljubili, venčali ili dobili dete. Ti su, sigurno, sa mnogo razloga, srećni. Najsrećniji.

Razmišljam dalje, sve uz muziku koju čujem iako se udaljavam od ovog glasnogovornika mogućeg nalaženja sreće bar za trenutak, o tome koliko smo postali zavisni od izvora sreće koji je spoljašnji. Ružno je vreme u aprilu, opet nećemo imati proleće, da li ćemo stići da popijemo kafu sa prijateljima pre nego što se, ne daj bože, opet sve zatvori, kako ćemo obnoviti prolećnu garderobu, a da prošlogodišnju nismo imali gde da obučemo, kolika je cena „onih” cipela, da li ćemo u Grčku preko Bugarske, sa kolonama Turaka željnih svoje domovine, ili preko Makedonije u kojoj nema baš mnogo vakcinisanih…

Nema čoveka koji je u ovom periodu ispunjen neizmernom srećom. Izuzimam one koji su se zaljubili, venčali ili dobili dete

A šta sa školom, mada sva deca u ovoj državi, a i šire, dele istu sudbinu, u najmanju ruku, neobične školske godine? Ili beše godina? Kako će naša deca bez maturskih svečanosti koje su, slažem se više od sto odsto, najlepši trenutak u toku školovanja, na šta će ličiti matura, a gde je upis u srednju školu, na željeni fakultet? Pa onda, gde naći partnera u doba pandemije kada se partneri „kriju” i kad pandemije nije?

Kako sačuvati prijateljstva „preko žice”? Kako pomoći roditeljima da lakše preguraju sve ovo na šta nisu računali kada su polagano zalazili u godine? Sve su to pitanja na koja nemam odgovore. To što ni drugi nemaju, ne umanjuje moju zapitanost.

Vera u život

Razmišljam o tome koliko smo postali zavisni od izvora sreće koji je spoljašnji

Ono što je možda odgovor, a možda i moje nadanje, to je da ljudi poput ovog, rekla bih više nostalgičnog radnika na ulici, bude nadu da svako može da nađe smisao u nečemu. U čemu? Takav univerzalni odgovor ne znam da dam, ali sam sigurna da svako može da ga nađe u sebi.

Ako tragamo za crnilom, naći ćemo ga. Ako tragamo za tugom, eto već kuca na vrata. Ako istražujemo besmisao, pred nosom nam je. Ako smo ljuti, bićemo još bešnji. Ako nađemo maleni smisao u nekoj pesmi, nekom malom događaju, nekom susretu preko ograde naše terase, nekoj knjizi, filmu, lepom razgovoru u kome nema samo žalopojki, sigurno je da ćemo naći bar malo spokoja.

Na šta će ličiti matura, gde naći partnera, kako sačuvati prijateljstva „preko žice”? To su pitanja na koja nema odgovora

To nam je svima potrebno, ako ni zbog čega drugog, onda da bismo pregurali ovo u čemu smo. Možete da me optužite za patetiku, ali verujte, da ste samo mogli da prisustvujete sceni iz nedeljnog podneva, vratila bi vam se vera u zdravi život koji nam svima pripada. I to bi bilo zaista mnogo.

Toliko mnogo, da izdržimo dok se ne bude videlo svetlo na kraju tunela.