Dirljiva priča kao podsetnik: Osluškujte ljude oko sebe

Ova dirljiva priča podsetiće vas koliko je važno da osluškujete ljude oko sebe, da ih slušate i ne propustite da se bavite njihovim osećanjima

Kako i s kolikom pažnjom slušate dok drugi govore?

Kako i s kolikom pažnjom mislite da drugi slušaju vas dok govorite ?

Slušanje je srž svake komunikacije, one dobre. A koliko je tek slušanje važno u poslovnom okruženju! To može da potvrdi svako, kojim god da se poslom bavi, na kojoj god da je poziciji.

Priča o starijem čoveku koji je preminuo na gerijatrijskom odeljenju doma za stare u Melburnu, par godina unazad kruži internetom.

Legenda ili ne, izuzetan je podsetnik koliko je važno da svako osluškuje ljude oko sebe i još jedan dokaz da svaki čovek propušta da pronikne u osećanja drugih ljudi.

Dirljiva priča, poziv na promenu

Kada su bolničke sestre pakovale preostale stvari preminulog stanovnika doma, našle su dirljivu pesmu napisanu rukom na papiru. Pesma se zvala Džangrizavi starac.

U pesmi se pomenuti čovek obraća sestrama koje su ga čuvale.

Nije pouzdano da je istinita, nema dokaza o pravom poreklu, čak postoje i pretpostavke da je priča izmišljena. Ali, bez obzira na autentičnost i poreklo, ova priča je rado pominjan primer u poslovnim krugovima, pogotovo u svetu menadžera, i pogotovo u današnje vreme kada ljudi jedni druge sve manje slušaju .

Na jednom od nedavno održanih poslovnih skupova visokog menadžmenta u Beogradu, prisutnima je profesor Ekonomskog fakulteta Dragan Lončar podelio priču odštampanu na papiru. Na vrhu papira stajao je naslov Džangrizavi starac. Ono što je priča proizvela kod prisutnih, nakon što su zamoljeni da je pročitaju, bio je muk.

Da li je to bio muk razumevanja, ili šoka, ili kajanja, ili možda tuge i saosećanja, nije ni važno. Ideja profesora bila je da podseti na realnost ’neslušanja’ i ’nebavljenja’ tuđim osećanjima i problemima. Priča je bila poziv na promenu.

Iako je na prvi pogled tema ove pesme starenje, i sve što zreli dani nose, profesor Lončar podseća da je odsutnost i neučestvovanje u životima drugih ljudi ipak važnija poruka. Čovek ne sme da se brine samo za sebe i da samo sebe osluškuje .

Ovo je tekst koji se našao ispred svakog prisutnog menadžera i gosta predavanja:

Priča o džangrizavom starcu

„Šta vidite, sestre? Šta vidite?

Džangrizavog starca, ne previše mudrog.

Nesigurnog po navici, sa pogledom koji luta?

Kome hrana curi, a on ne odgovara?

Koji naizgled ne primećuje stvari koje činiš i koji uvek gubi cipelu ili čarapu?

Koji, opirao se ili ne, pušta da radiš po volji?

Da li to vidiš?

Onda otvori oči sestro, jer ne gledaš u mene. Reći ću ti ko sam dok sedim ovde tako mirno.

Ja sam desetogodišnje dete, sa ocem i majkom, braćom i sestrama koji vole jedni druge.

Ja sam mladić od 16 sa krilima pod petama koji sanja da će uskoro ljubav da spozna.

Mladoženja od skoro 20, moje srce poskakuje.

Sa 25, sad imam svoju decu koja me trebaju da ih vodim, i sreću, topao dom obezbedim.

Sa 40 moji mladi sinovi su odrasli i otišli. Ali, moja žena je pored mene da osigura da ne žalim.

Sa 50, ponovo, bebe se igraju oko mojih kolena. Ponovo uživamo sa decom, ja i moja voljena.

Mračni dani su preda mnom. Moja žena sad je mrtva. Gledam u budućnost i tresem se u strahu, pošto moja deca sada imaju svoju decu. Sad sam star čovek, i priroda je okrutna. Telo, ono se raspada, snaga i gracioznost me napuštaju. Samo kamen ostaje tamo gde je nekad bilo srce.

Ali, unutar ove stare lešine mladić i dalje boravi. I s vremena na vreme moje ranjeno srce naraste.

I, sećam se radosti, i sećam se boli.

I, volim i živim život ispočetka.

Mislim na godine, premali ih je broj, koje su prošle prebrzo.

I, prihvatam prostu činjenicu da ništa ne može da traje.

Zato, otvorite oči ljudi, otvorite i vidite. Ne džangrizavog starca. Pogledajte bliže. Vidite mene.”