Sve naše dijete

Ne znam da li se sećate – devedesetih su počele javno da se proklamuju razne dijete. Pa kako je standard ljudi opadao tako su dijete bivale sve raznovrsnije. Tako su žene savetovane da piju sok od manga, papaje ili ananasa, kad je i jabuka bila ekskluziva.

Bilo je dovoljno samo da prate razvoj u svom novčaniku. Smanje unos hrane, kao što su desetine hiljada ljudi u našoj zemlji i činili, ne zbog zdravlja.

Možda smo mogli kolektivno da proglasimo težak post, kao deo sopstvenog spasenja. Mogli smo da budemo začetnici dijeta koje su ovih godina došle kod nas.

Pa danas, u 2023. godini, za nas 50+ godina predviđa se pauza u jelu od 16 sati u 24 sata.

Plus ako postimo sredom i petkom sve postove na vodi i na ulju, vrlo brzo se približavamo balinežanskim sveštenicama koje tvrde da žive od mirisanja cveća i gledanja u sunce.

Ja lično se divim Francuskinjama. One jedu sve po redu, i u gostima, i u restoranu u koji idu često i rado. U međuvremenu, jedu jednu jabuku dnevno.

Svakako sam lično daleko od udisanja cveća, više sam za udisanje mirisa domaćeg hleba. Podržavam svakoga u pronalaženju sopstvene radosti, a sunce željno čekam.

Da li je nepristojno danas da govorimo o individui i njenom razvoju. Lakše se kreće kroz grupu, tu se ne vidi tačna slika kakav je ko.

Bojim se samo kad se raščuje za ovo cveće, poleteće svi ovi što su devedesetih jeli papaju.

Danas, gulaš od divlje svinje sa domaćim suvim šljivama i domaći hleb od suvog kvasca.

Danas isključivo mogu da podnesem Betovena – Mesečevu sonatu. Da nam da utehe.

Skrušeno se kajemo, oprosti im, Gospode!