Detinjstvo

Dopustili smo da nam operu mozak. Izgleda da danas više ne može da se živi bez konkretnih uputstava sa interneta. Od pranja zuba do uputstava za „pravilno razmišljanje”, tek običan čovek, hteo – ne hteo, nekako više nije ostavljen na miru da živi svoj život kako zna i ume, i kako mu zdrava pamet nalaže.

U slavu te zdrave pameti, samo se prisećam kako smo rasli.

Igrali smo između dve vatre, i školice, i lastiša, i klikera, jurcali smo rascopanih kolena po dvorištima i parkovima, i ništa nam nije falilo. Pili smo vodu sa česme, jeli smo paštetu i hleb, delili sok iz tetrapaka sa drugarima, vozili smo bicikle bez kacige, i trotinete, trupkali smo bosonogi po baricama posle kiše, putovali autobusima u kojima se pušilo, vozili se u kolima u kojima nije bilo pojaseva za vezivanje.

Kosu su nam prali šamponima od koprive i breze i sušili nam je peškirima, i niko nije bio bolestan. Niko nije govorio o bacilima, bakterijama, virusima i bolestima. Bili smo napolju po ceo dan.

Jeli smo slatkiše. I beli hleb. I puter. Nije bilo mobilnih telefona, poruka, video-četova, i niko nije mogao da dopre do nas, a dolazili smo kući na vreme, pre mraka.

I sami smo pisali domaće zadatke.

I dobijali smo kečeve. I padalo se na popravni.

I učitelji su bili u pravu.

I fudbalske utakmice bile su praznici očeva i sinova, a ne ratna poprišta kriminalaca na tribinama.

Čitali smo bajke i Politikin zabavnik. Nije bilo video-igara, niti stotine kanala na televiziji. Gledali smo crtaće pre Dnevnika, i to je bilo sve u vezi s nama i televizijom. Jedina golotinja koju smo mogli da vidimo bila je ona u hemijskoj olovci u kojoj se haljina lepotice sroljava kad se hemijska okrene naopako.

Imali smo drugove i drugarice iz razreda i iz komšiluka, i niko nije mogao ni da zamisli da će jednoga dana postojati igraonice. Bili smo na klackalicama i ljuljaškama s drugom decom, a ne s dadiljama i roditeljima.

Nisu nas vodili po kafanama, osim za kraj školske godine – eventualno, na ćevape. Besprekorno ponašanje za stolom se podrazumevalo.

Majke su kuvale. I podgrevale. I ručali smo zajedno.

I nisu nas hvalili.

I dobijali smo po zadnjici, kad zaslužimo.

I preživeli smo bez plastičnih flaša, asepsola, privatnih časova, bez uputstava sa interneta o tome kako se nositi sa „toksičnim” okruženjem. Takve reči nisu bile u opticaju.

I, preživeli smo!

Kako je onda moguće da smo dozvolili da ovaj svet, danas (i mi u njemu), postane ovakav – besmislen, superkontrolisan i nesrećan?