Demencija – simptomi i prevencija demencije

Demencija je bolest razvijenog društva jer je vezana za pozne godine, način ishrane i života koji pogoduju neurodegenerativnim promenama nervnih ćelija u mozgu, čije nestajanje dovodi do problema sa pamćenjem, učenjem, ponašanjem, normalnim životnim funkcionisanjem i socijalnom interakcijom.

Demencija nije izlečiva bolest, ali se može kontrolisati i usporiti primenom efikasnih mera prevencije i smanjenjem faktora rizika.

Nažalost, lečenje i pomoć obolelima predstavlja veliki teret za porodicu pa se život obolelog najčešće nastavlja u specijalizovanim ustanovama i staračkim domovima. Zbog svega nabrojanog, kao i činjenice da se život produžio u svim zemljama sveta, može se reći da niko nije pošteđen, da je bolest sve aktuelnija i da svi definitivno moramo više da naučimo o demenciji.

Kako neki stručnjaci kažu, posle 55. godine polovina ljudi ima šansu da oboli, a polovina da brine o obolelima od demencije.

Šta je demencija?

Demencija je zajednički naziv za nekoliko neurodegenerativnih oboljenja koja podrazumevaju smanjenje kognitivnih funkcija, mogućnosti obavljanja dnevnih aktivnosti i socijalne interakcije. Najčešći oblik demencije je Alchajmerova bolest, a pored nje postoje i vaskularna demencija, demencija sa Levijevim telima i frontotemporalna demencija.

Suština svih oblika bolesti su neurodegenerativne promene, što znači da nervne ćelije prestaju da rade i umiru.

Demencija se najčešće razvija u poznijim godinama, pa se može naići na termin staračka demencija, mada ona nije poseban entitet, već se definiše prema godinama. 

Koji su simptomi demencije?

Demencija je povezana sa starenjem, jer se tokom starenja značajno smanjuje broj nervnih ćelija i time se gubi mogućnost normalnog funkcionisanja centralnog nervnog sistema. Tačnije, ugroženi su svi procesi vezani za mišljenje, pamćenje, učenje, koji čine kognitivne funkcije mozga.

Ljudi kod kojih se javi demencija gube mogućnost pamćenja, vršenja raznih funkcija, imaju problem sa govorom, pažnjom, vizuelnim i drugim čulnim informacijama. Često ne prepoznaju ljude ili ambijent oko sebe.

Koji su stadijumi demencije?

Iako može da bude progresivna, demencija se najčešće razvija polako. U prvoj fazi, fazi predemencije, može da dođe do nekih od navedenih poremećaja. Recimo, u početku može da dođe do gubitka nekih čula, na primer mirisa i manjih kognitivnih poremećaja, kao što je na primer zaboravljanje reči, nekih izraza, zaboravljanje stvari ili onoga što je trebalo da se uradi.

Kako procesi demencije napreduju, u ranom stadijumu dolazi do većeg zaboravljanja, na primer kod osoba koje uzimaju lekove, do nemogućnosti obavljanja nekih dnevnih aktivnosti, problema sa vođenjem ličnih finansija i organizacijom života.

Daljim progrediranjem demencije, u srednjem stadijumu dolazi do problema oko usvajanja novih znanja, pamćenja, ali i problema sa ličnom higijenom. U ovom stadijumu počinju da se javljaju poremećaji u ponašanju, pa čak i agresija. Važan je problem nerazumevanja sopstvenog stanja i dezorijentisanosti.

U poslednjem stadijumu demencije pacijenti veruju da se nalaze u drugom vremenu, najčešće u nekom ranijem periodu života (tzv. time shifting), pa mogu da pitaju i za ljude koji više nisu živi. Mogućnost govora se gubi, često se ponavljaju reči, može da dođe do depresije, anksioznosti i agresije. Moguće su i halucinacije, a uobičajeno je da pacijent ne prepoznaje lica, mesta i situacije oko sebe. Kasni stadijum demencije prati i smanjeno kretanje, provođenje više vremena u sedenju ili ležanju, pa su moguće i venske tromboze. Poremećaji ishrane su uobičajeni, moguća je i aspiracija hrane, što dovodi do pneumonije, koja u tom stadijumu može da bude fatalna. Trajanje pojedinačnih stadijuma je različito, ali se može reći da je u proseku oko dve godine.

Da biste lakše razumeli stadijume i simptome demencije, preporučio bih vam dva filma, od mnogih koji su snimljenu na tu temu. Prvi je I dalje Alis (Still Alice) iz 2014., sa neverovatnom Džulijan Mur koja je dobila Oskara za glavnu ulogu. Drugi je film Otac (The Father) za koji je glavni glumac Entoni Hopkins takođe dobio Oskara, ali ovog puta u 83. godini, što može da bude i svojevrsni kuriozitet, ne samo zato što je on najstariji glumac koji je dobio Oskara, već i zbog toga što je u tim godinama prevalenca demencije preko 40 odsto.

Koji su najčešći oblici demencije?

Najčešći oblik demencije je Alchajmerova bolest, koja čini 70 odsto svih demencija i predstavlja akumulaciju abnormalnih proteina u mozgu, od koji se beta amiloid formira u ekstraćelijskom prostoru i dovodi do propadanja tkiva.

Proces formiranja beta amiloida postoji i u normalnom mozgu, ali ga ima mnogo manje i nagomilava se u pojedinim regijama kao što su hipokampus, parijetalni i frontalni režanj.

Drugi abnormalni protein je tau protein koji se formira u ćeliji neurona i utiče da ona prestane da funkcioniše. Iako prethodni navedeni simptomi generalno važe za sve oblike demencije, Alchajmerovu bolest prate gubitak memorije, poteškoće u pronalaženju reči, dezorijentacija i negiranje sopstvenih problema.

Vaskularne demencije čine oko 15 odsto svih demencija i verovatno je najlakše shvatiti njihov nastanak, jer manji dotok krvi dovodi do ishemije (nedostatka kiseonika u tkivu) i propadanja nervnih ćelija.

Stanje može da nastane nakon višestrukih manjih moždanih udara pa je neki zovu multiinfarktna demencija. Slično, i supkortikalna ishemija može da dovede do demencije, pa tako nakon ponovljenih ishemija moždane funkcije mogu da slabe i konačno dovedu do manifestne demencije. Karakteristični simptomi su poremećaj pažnje, organizacije, planiranja i rasuđivanja.

Demencija sa Levijevim telima čini oko 10 odsto svih demencija i kod nje su dominantna telašca u telu neurona koja predstavljaju akumulaciju sinukleina i ubikvitina. Levijeva tela su inače karakteristična i za Parkinsonovu bolest, pa su pored varirajućih kognitivnih poremećaja i vizuelnih halucinacijia, prisutni i simptomi Parkinsonove bolesti, bradikinezija, rigidnost i autonomni poremećaji kao što su ortostatska hipotenzija, inkontinencija i konstipacija.

Pored tih, tzv. primarnih simptoma, postoje i sugestivni simptomi u koje spadaju REM poremećaji spavanja i senzitivnost na antipsihotične lekove. 

Poslednja demencija koju bih želeo da spomenem je frontotemporalna demencija koja pogađa mlađe osobe i često počinje u pedesetim godinama.

Opet su detektovana dva proteina koja se nagomilavaju u neuronima. Tau proteini se nagomilavaju kao telašca koja su ranije zvana Pikovim, a bolest Pikovom demencijom. Poremećaji ponašanja su primarni, najčešće u socijalnoj sferi, zatim dolazi do poremećaja u govoru, pronalaženju pravih reči i razumevanju, pa su neki ovo nazivali i afazijom.

Koji su faktori rizika za demenciju?

Faktori rizika za demenciju su: pušenje, konzumiranje alkohola, razna stanja i bolesti, pre svega dijabetes, atrijalna fibrilacija, poremećaj masti, povišen krvni pritisak i godine života; ovi faktori udvostručavaju rizik na svakih pet godina ako se ništa ne radi protiv njih.

Faktor rizika vezan za godine je važan jer se sa starenjem povećava šansa da se demencija ispolji, pa je tako sa 65 godina prisutna kod oko 2 odsto osoba, dok dvadeset godina kasnije može da se javi kod 40 odsto ljudi.

Genetika ima ulogu, pa je tako u porodicama gde je zabeležena Alchajmerova bolest rizik bio veći za 10 do 30 odsto. Kod nekih genetskih poremećaja, na primer trizomije 21. hromozoma, Daunovog sindroma, demencija je češće prisutna. Kod Alchajmerove bolesti genetske promene mogu da dovedu do povećanja apolipoproteina E4. Demencija je više prisutna i kod žena, ali s obzirom na njihov duži životni vek, to nije jednostavan zaključak.

Naravno, faktori rizika mogu da budu vezani i za ponašanje ljudi, tako neki sportisti, bokseri, američki fudbaleri i ragbisti češće imaju demenciju u poznijim godinama života. Kod njih je demencija vezana za traumatske povrede mozga. Zbog toga se radi na stalnim promenama pravila u sportu sa ciljem smanjenja ponovljenih udaraca u mozak.

Kod nekih oboljenja može da se javi demencija, na primer kod parkinsonizma, mada može da bude i obrnuto, da se nakon početka demencije jave znaci Parkinsonove bolesti.

Stanja nalik na demenciju mogu da se jave kod određenih bolesti. Na primer, kod endokrinih (hipotireoza ili smanjena funkcija štitne žlezde) ili metaboličkih bolesti (problem sa šećerom), ili usled nedostatka nekih mikronutrijenata (vitamina B12, bakra, vitamina E itd.), kod neuroloških bolesti (multipla skleroza, tumori) ili subduralnih krvarenja, ali i zbog negativnih efekata lekova koje pacijent uzima.

Interesantan je i pojam kongnitivne rezreve. Kognitivna rezerva podrazumeva period u kome se gubitak neurona još uvek može tolerisati i kada demencija neće biti manifestna. Ljudi koji žive sami, koji su rano završili sopstveno obrazovanje ili čiji je posao manje zahtevan, imaju manju kognitivnu rezervu i bolest se može ranije javiti.

Kako izgleda dijagnoza demencije?

Dijagnoza se ne postavlja lako jer nema objektivne dijagnostičke metode. Moguće je PET (Positron Emission Tomography) skenom dobiti nalaz koji ukazuje na histološke promene u neuronima, ali najvažnija je klinička slika i dobar neurološki i psihijatrijski pregled.

Postoji test za demenciju, kao što je npr. Montrealski kognitivni test, kao i mnogo varijacija drugih, ali nijedan nije dovoljan, odnosno potrebna je kompletna dijagnostika da bi se utvrdilo prisustvo bolesti. Možda je važno da spomenem da korišćenje nekih testova u novinama ili na društvenim mrežama nije validno i može da bude kontraproduktivno.

Krvne analize nisu tipične, ali može da postoji nedostatak vitamina B12 i folne kiseline, hipotiroidizam, poremećaj elektrolita itd. Neke infekcije mogu da budu povezane sa demencijom, npr. Lajmska bolest i neurosifilis.

CT ili kompjuterizovana tomografija može da isključi ostale razloge demencije kao što su hronične vaskularne promene i cerebralna atrofija.

Genetski testovi se rade kod sumnje na porodično nasleđe.

Može li se demencija izlečiti?

Efikasna terapija nažalost ne postoji, iako ima lekova koji su registrovani za lečenje demencije. Tako postoje inhibitori holinesteraze (donepezil, galantamin i rivastigmin) koji sprečavaju razlaganje acetilholina u sinapsi, koji ima ulogu kod kognitivnih funkcija i memorije.

Drugu grupu lekova čine antagonisti NMDA receptora (memantin). Obe grupe utiču na usporavanja gubitka kognitivne funkcije, ali ne i na ukupno preživljavanje.

Jednogodišnji mortalitet je oko 30 odsto dok je petogodišnji čak do 65 odsto. Najčešći razlog smrti je pneumonija, zbog problema sa gutanjem i aspiracijom kod uznapredovale bolesti.

Kako smanjiti rizik od demencije?

Zbog svega se čini da je prevencija najvažnija. U mere prevencije, generalno, spadaju:

• smanjenje svih faktora rizika;

• uticaj na ponašanje pacijenata;

• podrška okoline;

• održavanje porodične sredine i ličnog komfora bolesnika i

• borba za pažnju pacijenta.

Šta sve podrazumeva smanjenje svih faktora rizika?

1. Mentalni i aerobni trening su podjednako važni

Podrška mentalnim aktivnostima, čitanje, rešavanje ukrštenih reči, crtanje itd., važni su isto koliko i aerobno treniranje. Podjednako je važna i socijalna interakcija u svim tim aktivnostima. Možda bi bilo dobro da ponovo pogledate članak „Hodajte danas da biste se setili svega sutra”. Kao neko ko se bavi sportskom medicinom, siguran sam da fizička aktivnost ima važno mesto u prevenciji demencije.

2. Pravilna i zdrava ishrana i unošenje bitnih nutrijenata

Dijeta koja uključuje ribu, voće, povrće i nezasićene masti, koja je najviše oličena u mediteranskoj ishrani, pokazala je manju incidencu demencije. Nizak nivo određenih vitamina i hranljivih materija, kao na primer nizak nivo vitamina D, vitamina B6, vitamina B12 i folata može povećati rizik od demencije.

3. Kontrola unošenja alkohola

Važno je i sprečiti unošenje prevelike količine alkohola, ne samo zbog demencije, već pre svega zbog toga što alkohol jednostavno uništava neurone. Možda je sreća što koristimo samo manji procenat neurona, pa i sa lošim navikama i načinom života uspevamo da preživimo.

Izgleda da je najbolje držati se kardioloških preporuka vezanih za ograničenje alkohola, odnosno na jednoj čaši vina za žene i dve za muškarce, ili na ekvivalentnim količinama kada je reč o žestokom piću.

4. Prestanak pušenja

Pušenje treba ograničiti ne samo zbog demencije već zbog celokupne štetnosti vezane za oštećenje mozga i krvnih sudova. To više ne treba dokazivati.

5. Izbegavanje boravka u zagađenoj sredini

Zagađenje vazduha može da ima značaja. Studije na ljudima su otkrile da je izloženost zagađenju vazduha – posebno izloženost izduvnim gasovima iz saobraćaja i grejanju na drvo i ugalj – povezana sa većim rizikom od demencije. Pitanje je samo kako to da ostvarimo ako živimo u velikim gradovima.

6. Dovoljno sna

Ljudi koji imaju apneju u snu i druge poremećaje spavanja (probleme sa spavanjem) mogu biti pod većim rizikom od razvoja demencije. Najvažnija preporuka je – spavajte duže i čuvajte vaš dobar san.

7. Kontrola negativnih efekata lekova

Neki lekovi mogu pogoršati pamćenje. Ovo uključuje sedative, lekove za spavanje, lekove koji sadrže difenhidramin (Benadryl) itd. 

8. Tretiranja poremećaja čula, pre svega sluha

Rani pristup, kada je reč o tretiranju svih poremećaja čula, jako je važan da bi čovek ostao aktivan i u interakciji sa svojom sredinom, porodicom i prijateljima, ali i u svakodnevnom učenju i komunikaciji.

Briga o dementnoj osobi

Pružanje nege nekome sa demencijom je fizički i emocionalno zahtevno i može uticati na to da se najbliži članovi familije osećaju frustrirano, zabrinuto, ljutito ili da osećaju krivicu.

Tuga i nemoć su uobičajeni. Zbog toga najveći broj pacijenata sa demencijom završi u nekoj ustanovi. Nažalost, mi nemamo specijalizovane ustanove, osim nekih staračkih domova gde se pokušava da se ovakvim pacijentima obezbede uslovi i mir koju su im neophodni.

Manji broj onih koji odluče da kod kuće neguju nekoga sa demencijom, moraju da razviju razne veštine da bi ostvarili rezultat i pomogli pacijentu. Obratite pažnju na sledeće:

• Unapredite komunikaciju kroz direktan kontakt, gledanje u oči i jasno i polako izgovaranje reči uz interakciju pokretom.
• Podstaknite obolele da vežbaju snagu, ravnotežu i zdravlje kardiovaskularnog sistema. Vežbanje štiti mozak od demencije, posebno kada se kombinuje sa zdravom ishranom i lečenjem faktora rizika za kardiovaskularne bolesti. Takođe, može smanjiti simptome depresije.
• Planirajte aktivnosti koje osoba sa demencijom može da radi i u kojima može da uživa. Briga o dementnoj osobi zahteva planiranje aktivnosti i uspostavljanje rutina, bilo da su u pitanju ples, slikanje, baštovanstvo, kuvanje, pevanje ili druge aktivnosti.
• Uspostavite rutinu odlaska u krevet. Ciljajte na smirujuće navike bez buke i televizije. Ostavite upaljena noćna svetla u spavaćoj sobi, hodniku i kupatilu, kako biste sprečili dezorijentaciju. Ograničavanjem kofeina, dremanja i pružanjem mogućnosti za vežbanje tokom dana ublažavate noćni nemir.
• Napravite plan za budućnost dok voljena osoba još uvek može da učestvuje.
• Prihvatite grupe za podršku, pravne savetnike, članove porodice i druge koji žele i mogu da pomognu.
• Iskoristite sve mogućnosti interneta, video-nadzora i monitoringa obolelog, ali pokušajte i da primenite različite aplikacije (sudoku, ukrštene reči, igrice itd.) u skretanju pažnje osobe sa demencijom.

Za kraj je možda najvažnije da shvatimo da demencija nije samo problem obolelog već svih, njegovih bližnjih, njegove okoline i svih koji dolaze u kontakt sa njim i zbog toga bismo morali da je više razumemo i trudimo se da više naučimo o njoj.