Dan nema 48 sati, zato nemojte da se ’ajdate

Jurcamo kroz svakodnevicu kao da nas juri besan pas, dok nam iz podsvesti pretkinje šapuću: Hajde, brže, moraš, ne smeš, treba. Odgovorite im: Želim

Život nije sprint na 100 metara, život je maraton, davno je rekao jedan mudar čovek. Samo je malo žena koje su ga na vreme shvatile i poslušale. Naravno, tačno je i ono što je rekao Ajnštajn, da je život kao vožnja bicikla, ako prestanemo da vozimo, gubimo ravnotežu. Nije sporno, raditi se mora, ali zašto sve radimo kao da nas juri besan pas, naročito dok smo mlađe od 45 godina.

Sećam se dobro tog perioda svog života, porodica, deca, posao, želje, ambicije. Moram da stignem, ne smem da zakasnim, treba da obavim… I naravno, osim što sam stalno ubrzavala i požurivala sebe, kako bih u 24 sata spakovala obaveze za koje treba 48, nisam ni bila svesna da i decu stalno nešto požurujem.

ʼAjde, brže, ʼajde u vrtić, ʼajde jedi, ne mrljavi, ʼajde skupi igračke; posle – ʼajde domaći, ʼajde na engleski, ʼajde, brže, moraš da završiš, treba da stignemo, ne smemo da zakasnimo.

Hajde sad ovo, hajde sad ono

Jednog dana, dok sam svoju ćerku vukla za ruku na nešto na šta nikako nismo smele da zakasnimo, na šta smo morale da stignemo, ona je stala kao ukopana. Imala je desetak godina i gledala me širom otvorenih očiju, na ivici suza. „Nemoj stalno da me ajdaš”, rekla je.

Sasvim dobro razumem svoju majku kad duboko uzdahne i kaže: „Namorala sam se ja za tri života i sad ništa ne moram.”

Nisam razumela ni šta znači ajdati, ni koliko je to opasna ženska navika. Ali mi je ona objasnila: „Stalno mi govoriš: ʼajde sad ovo, ʼajde sad ono. Nemoj više da me ajdaš!”

Šta sam mogla, nasmejala sam se. Umesto na engleski, otišle smo na kolače. Tada, ne i sledećeg puta. Nastojala sam da se promenim, ali izgleda da sam malo zakasnila. Ja već duže sebi ne radim takve stvari, ali sam primetila da se sad moja ćerka, koja danas ima svoju porodicu, upravo tako ponaša.

Stalno nešto sebe ajda, ili mora nešto da završi za posao, ili treba češće da ide na fitnes, ili treba da zovu kumove jer je njihov red, ili ne sme da jede nešto što voli, a stalno mora da odgovara na pozive i poruke i neizostavno treba da nešto „baci” na mreže.

Sudovi su moji, nisam ja njihova

Moraću da je podsetim da ajdanje sebe i drugih nije nimalo prijatno. A nije ni zdravo. Naravno, ono se u određenim životnim periodima ne može sasvim izbeći, ali postoje načini da se ipak svede na prihvatljivu meru. Pokušaću da joj objasnim kako danas razmišljam. Na primer: Moram da operem sudove. Molim? Moram? A što? Sudovi su moji, nisam ja njihova, opraću ih kad mi bude odgovaralo.

Nemojte pogrešno da me razumete, ne zagovaram ja ovde neki neodgovoran odnos prema higijeni i životu uopšte. Samo sad sasvim dobro razumem svoju majku kad duboko uzdahne i kaže: „Namorala sam se ja za tri života i sad ništa ne moram.”

Iako danas ima mnogo novih formi, i dalje žilavo opstaje ovaj tipično ženski skript, da moramo da budemo ispravne, da moramo da uradimo sve što se od nas očekuje, da same od sebe očekujemo samo maksimume, da nikako ne smemo ono što se društvu i porodici ne sviđa.

Osim što sam stalno ubrzavala i požurivala sebe, kako bih u 24 sata spakovala obaveze za koje treba 48, nisam ni bila svesna da i decu stalno nešto požurujem

Ta matrica se prenosi s generacije na generaciju, htele mi to ili ne. Čak i kad se zaklinjemo da nećemo ponoviti greške svojih majki, naše nam pretkinje iz podsvesti šapuću: Hajde ovo, hajde ono, moraš, treba, ne smeš. Pa kad se tako u životu dobro namoramo, biće nam dozvoljeno da se u starosti malo odmorimo!

Čovek koji juri pticu

Upravo zato se spremam na jedan delikatan razgovor sa svojom ćerkom. Želim da je podsetim kako joj se moje ajdanje uopšte nije sviđalo i da je pitam zašto ona sada ajda i sebe i svoju porodicu. Ja znam da će ona imati hiljade opravdanih razloga zašto mora, treba, ne sme, kao što sam ih imala i ja u njenim godinama, kao i moja majka i njena majka.

Podsetiću je da je reč želim mnogo lepša. Ona nas vraća u poziciju kormilara u sopstvenim životima. Dok sebi stalno govorimo treba ovo ili treba ono, mi se automatski postavljamo u gubitničku poziciju, ili kako je to definisano u drevnoj kineskoj filozofiji, u poziciju čoveka koji juri pticu.

Osim toga, reč želim pomaže da se u šumi svakodnevnih obaveza izdvoje prioriteti. Uspešne i stabilne osobe odlikuju se upravo time što ne dozvoljavaju da ih nevažne stvari ometaju.

Ćerka mi je objasnila: „Stalno mi govoriš: ʼajde sad ovo, ʼajde sad ono. Nemoj više da me ajdaš!”

Podsetiću svoju ćerku da smo onog dana, kad se ona pobunila protiv ajdanja, odustale od časa engleskog i otišle u šetnju i na kolače, a nastavnica engleskog nas nije „stavila u top” nego je prihvatila naše izvinjenje zbog izostanka.

Nadam se da će skript koji će moja ćerka preneti svojoj ćerki biti zasnovan na želim, a ne na moram. I da nove generacije žena neće morati da uzdahnu tako duboko kao moja majka kad kaže: Namorala sam se ja…