Dajte šansu drugačijem

Moja ćerka Mila često negoduje kad je savetujem i odgovara mi: Mama, najjače!

Dajem sve od sebe da buđenje u ranu zoru ne protiče haotično i da se tenzija, ljutnja i nervoza pretvore u rano jutarnje golicanje, smejanje i zagrljaj. Da troje krmeljavih tinejdžera ispratim u školu i na fakultet, očešljane i sa bilo kakvim doručkom u stomaku…, sve ponavljajući kao papagaj – Jedite, nećete moći da pratite nastavu.

To kako sam ja zamislila da je slika početka dana, retko mi polazi za rukom. I to me rastužuje!

Kako nikada ne dozvoljavam da se zanesem nad melodramom, okrenem se i gledam boje jesenjeg lišća.

Beograd je najlepši na jesen. Purpurno, crveno, zeleno me okružuje, gde god pogledaš – lepota.

Ne vidim od lišća po ulicama ni pseći izmet razmazan po betonu, rešena da ne obraćam pažnju na tuđu nepažnju.

Od nepažnji ne može da se živi. Nepažljivi u saobraćaju, u ophođenju jedni prema drugima, vadimo dlaku iz jajeta stalno, samo forma bez suštine. Poluinformacije, dezinformacije.

Jedan dan probajmo bez novina, novosti, propitivanja, ispitivanja. Bez brige o javnom mnjenju. Krenite u kraj gde vas niko ne poznaje pa u lokalnoj kafani budite nasmejani, raspoloženi, ljubazni, i naručite jelo koje nikada niste jeli. Dajte šansu drugačijem.

Okrenimo se ka vetru da nam zamrsi kosu. Dok zubato sunce sija i dok čekam perkelt, imam veliku dilemu: da li da jedem pitu s bundevom ili sa višnjama?

Molimo se danas Svetom Luki da i mi svedočimo čudima našeg oca Isusa Hrista.

Amin.