Da li timski rad kod nas funkcioniše?
Retko se udžbenici mogu nazvati i knjigom, ali to se upravo desilo sa delom Snežane Lazarević i Jelene Lukić Nikolić koje je izdala Visoka sportska i zdravstvena škola pod nazivom Timovi i timski rad. Iako sam mislio da idem samo na promociju udžbenika, izašao sam osvežen idejama koje su mi uvek bile bliske. Verovatno i ja, kao i većina, primećujem da nam timski rad nedostaje, pa je knjiga na mene dodatno ostavila jak utisak. Izgleda da se ljudima čini da je lakše da sve urade sami, a to je prosto neodrživo, jer ma kako bili sposobni, nećemo imati rezultate na duge staze.
Ne znam zašto stalno pričamo o nečemu što je logično i dokazano. Očigledno je da su ljudi skloni da rade sami, ali nakon toliko vekova života u zajednici teško je shvatiti zašto ljudska bića imaju toliko problema da rade timski. Sada je već čuvena priča, nastala u fabrici Ford, kada su zahvaljujući organizovanju ljudi u timove razvili čuveni „T-model”, ali i otklonili mnoge probleme koje pojedinci nisu mogli.
I porodica je tim
Pošto se prvenstveno bavim sportskom medicinom, jasno mi je da tek u sportu nema uspeha bez tima. To se često zove „tim iza tima” (team behind the team). Svakako, najbolji primer je Novak Đoković, koji je peti put najbolji sportista na svetu, a koji, iako dolazi iz tipičnog individualnog sporta, nikad ne zaboravi da se zahvali svom timu i porodici.
Da, i porodica je tim, ali samo ako svi to razumeju, a danas se dešava da baš na tom zajedništvu porodica ne funkcioniše. Možda opet mogu da iskoristim primer jedne sportske porodice, porodice Topić, gde je Angelina pošla stopama svoje mame Biljane i tate Dragutina i postala svetska šampionka. Izgleda da kod nas svaki uspeh u sportu potiče od tima zvanog porodica, verovatno zato što timovi van porodice kod nas slabo funkcionišu.
Zašto timski rad ne uspeva
Dobro je da znamo, kako pišu autorke, da svako može da bude član tima, bez obzira na obrazovanje, poziciju, radno mesto, iskustvo, ali samo pod jednim uslovom – da prihvati timski rad, odnosno zajednički napor grupe da postigne zajednički cilj ili da završi zadatak na efikasan način.
I tu, pred kraj knjige, nalazim na reč zabušavanje, za koji sam mislio da je kolokvijalni izraz, a koji objašnjava zašto timski rad ne funkcioniše. Zabušavanje, kako kažu autorke, predstavlja tendenciju pojedinca da uloži manje napora i truda kada radi u timu u poređenju s naporom i trudom koji bi uložio kao pojedinac. Prema raznim vicevima, tu smo šampioni. Pored zabušavanja, timski rad ne uspeva i usled nedostatka poverenja, straha od konflikta, nedostatka posvećenosti, izbegavanja odgovornosti i nezainteresovanosti za rezultate.
Konačno, kada nema uspeha u timu – nastaje stres. Iako stres većina apriori doživljava kao negativan, on utiče na adaptaciju organizma i pozitivan je sve dok podstiče članove tima da budu bolji i da se više trude. Međutim, kada se stres poveća i premaši mogućnosti pojedinca ili tima – postaje negativan. I onda se javljaju svi oni fenomeni o kojima pričamo, a koji su vezani za sagorevanje, osećaj iscrpljenosti, cinizam i mentalnu odsutnost.
Roboti i ljudi u istom timu
Pred kraj se spominju i roboti, koji u digitalnom dobu postaju deo timova zajedno sa ljudima. Nisam siguran da li će nam se ti timovi sviđati, ali uvek postoji mogućnost da se suprotstavimo, kao u pesmi benda Ljubičice: „Jedva čekam rat ljudi protiv mašina”.
Do tog digitalnog doba ostaje da svako pokuša da sebe pronađe u timskom radu, i tako i sam sebi otkrije šta može da učini kada radi zajedno sa drugima. Oni koji to ne pokušaju – gube mnogo, ali zato uvek mogu da pročitaju knjigu Tim i timski rad i shvate gde su pogrešili.
Činjenica je da sami nikada ne možemo da uradimo toliko koliko može tim. A konačno, po tome se razlikuju uspešne porodice, kompanije, društva i civilizacije.